Једна од највећих, вишедеценијских родитељских заблуда јесте казна као неизоставни део васпитног стила. Изостанак казне није безобразно дете које ради шта хоће, већ ангажован, едукован родитељ који зна шта ради.
Неразумевајући фазе развоја, родитељи вековима погрешно тумаче одређена дечја понашања. То доводи до примене физичке или других врста казни, у циљу спречавања даљих понашања која родитељи сагледавају као спорна. Ипак, и поред ретко „креативних“ типова казни које срећемо на Балкану, деца генерацијама показују отпор према истим понашањима родитеља и доказују да се кажњавањем мало шта смисленог може постићи.
Кажњавање деце – да ли је физичка казна једино решење?
У основи телесне или казне поступком лишавања детета искуства или ствари које му значе, није едукација (како се верује), већ понижење које произилази из тренутне моћи родитеља.
Од давнашњег клечања на кукурузу, преко жарења дланова прутом, до одласка у ћошак, шамарања или коришћења каиша који многе генерације живописно памте, физичка казна одувек је представљала врсту злостављања, с јасном намером да се дете „постави на место“, да му се покаже „ко је главни“ и како се треба понашати док си „под родитељским кровом“.
Физичко кажњавање деце промовише страх, родитељску лењост из које произилази најједноставнији начин покушаја изласка из проблема; доприноси паду самопоуздања код деце, проблем решава краткотрајно (често ни толико), не мења дететово понашање, нити га учи нечему (осим да дете верује да моћ решава проблеме).
Физичким кажњавањем трајно нарушавамо односе са децом, а као васпитни поступак оно не доноси никакву корист ни детету ни родитељу, јер изостаје први предуслов за решавање било ког неспоразума или конфликта – разумевање, међусобно поштовање и начин едукације прилагођен узрасту детета и врсти изазова или проблема.
Понашање је последица, не узрок.
Физичко кажњавање, галама, вербално вређање, недоследност у васпитном стилу доказано прекидају здрав развој можданих функција и директно утичу на функционалност дететове личности у будућности.
У физичко кажњавање спада:
– Ударање детета руком или коришћење предмета/помагала који би нанели бол.
– Ћушкање, гурање, чупање за косу, снажно стискање, хватање за руке или ноге и други облици наношења бола детету.
Бројне светске студије доказале су да физичко кажњавање деце доводи до појачане агресије, антисоцијалног понашања, физичких повреда и психичких проблема у развоју.
Парадоксално, у основи физичког кажњавања лежи жеља родитеља да дете нечему научи, како оно следећи пут не би поновило исту грешку или спорно понашање, међутим, физичко кажњавање доказано не учи дете одговорности, самоконтроли или разумевању разлике између исправног и неисправног.
Оно што ће дете научити из физичког кажњавања је следеће:
У реду је да ми бол наноси неко ко ме воли
Ово уверење у будућности доводи до тога да одрасла особа или примењује или трпи било који вид насиља од стране партнера или окружења, односно да није у стању да на користан начин постави границе унутар интерперсоналних односа.
У реду је да конфликт решавам агресијом
Ово уверење произилази из учења по моделу. Деца посматрају понашање својих родитеља и начине који они користе да реше одређени проблем. Несвесно, без обзира на степен непријатности коју дете осећа током кажњавања, оно ће временом усвојити тај систем као валидан поступак.
Бол није начин на који учимо.
Последице телесног кажњавања детета
Бројне студије показују везу између телесног кажњавања деце и психичких поремећаја у одраслом добу који укључују депресију, анксиозност, осећај беспомоћности, неадекватности, губитак личне вредности, самопоуздања, самопоштовања, одавање алкохолу и дрогама, промискуитетно понашање. (MacMillan HL, Boyle MH, Wong MYY, et al. Slapping and spanking in childhood and its association with lifetime prevalence of psychiatric disorders in a general population sample. CMAJ 1999;161:805–9)
Телесно кажњавање деце доводи до јасних промена у когнитивном, неуролошком, емоционалном и социјалном развоју.
Поред телесног, кажњавање које може оставити последице је и оно у којем родитељ прибегава игнорисању, као делу васпитног стила у спорним ситуацијама. Неретко можемо срести родитеље који верују да је у реду казнити дете тиме што ћемо му ускратити могућност да са нама разговара или игнорисати његова извињења, сматрајући их недовољно добрим. Свако игнорисање дететовог понашања може додатно продубити неразумевање и нарушити однос.
Постоје околности, нарочито у односу са млађом децом, у којима можемо употребити један облик игнорисања, кроз краткотрајни изостанак давања пажње радњи коју мало дете спроводи (нпр. мало дете не престаје да пева, тражећи нашу реакцију изнова и изнова, јер смо неколико пута већ одреаговали. У реду је да реакција родитеља изостане, како би дете престало са том радњом и фокус пребацило на нешто друго).
Када кажњавамо децу?
Прве непослушности дете почиње да показује око друге године живота. Тада деца улазе у тантрумски период који може трајати до пете године, али и касније, уколико дете није структурисано и не развија вештине у складу са узрастом.
У узрасту 2 – 6 година, дететов задатак је да испитује родитељске границе, тестира себе и окружење како би стекло искуство и оформило начине на које најбрже може доћи до онога што жели.
Овај период познат је по чувеном „Не!“ које многим родитељима делује као одраз непоштовања ауторитета. Заправо, у овом узрасту дете полако креће да развија личну вредност, позиционира себе у односима са другима и показује природну потребу, унутар фазе развоја, да се противи неким наложеним решењима или правилима.
Деца немају свест о последицама одређених одлука и поступака, и уместо казне важно је уложити стрпљење и труд и објаснити детету зашто је родитељска одлука да се тренутно или генерално нешто не сме, корисна за дете.
Циљ родитеља не би требало да буде да га се дете плаши, нити да буде послушно из страха, јер на тај начин неће научити ништа, осим да реагује рефлексно без формирања критичког мишљења, а самим тим и развоја личне вредности.
Користан ауторитет, од изузетне важности за развој детета, може успоставити особа која:
– Не виче, не псује, не кажњава телесно нити игнорише дете и његове потребе.
Ауторитет је неко на кога дете жели да се угледа, поред кога се осећа сигурно, а не уплашено или понижено.
– Показује стрпљење и умеће слушања, емпатичност, нежност, индивидуално време са сваким дететом, давање простора за лично мишљење, стварање међусобног поверења.
Ауторитет подразумева да знамо које су животне вредности и уверења ваше породице, креирамо структуру из које произилазе приоритети и добра организација, како би дете знало шта га очекује (јако важан аспект за дететов правилан развој), успоставимо границе, негујемо стрпљење и поштовање дететове личности, будемо пример вредан да се следи.
Васпитавање деце без казне
Противно уверењима многих, васпитавање без казне није неки „скандинавски модел пуштања деце да нам скачу по глави и раде шта хоће“.
Напротив, васпитавање деце без казне укључује много више асертивности, структуре, дисциплине, стрпљења и вештина, него што то срећемо у било ком облику кажњавања.
Оно подразумева ПРИСУТНОСТ родитеља.
Живот функционише по принципу акције и реакције. Одлуке и последице. Задатак родитеља је да ОБУЧИ дете за живот. То значи да унутар васпитања интензивно радимо на развијању самоконтроле код деце, као и препознавању и вербализацији емоција, те њиховом корисном показивању. Када родитељ разуме и препознаје фазе развоја детета и шта може очекивати унутар сваке фазе, неће долазити до уверења да је трогодишњак који одбија да послуша – „манипулативан“ или „неваљао“, чиме недвосмислено етикетирамо децу и усађујемо им уверење да је њихова личност одређена нашим виђењем њиховог понашања.
Самим тим, трогодишњак који одбија да послуша неће бити кажњен, већ УСМЕРЕН кроз причу, прилагођена објашњења, али и дистракцију тј. промену фокуса са онога што за њега није тренутно корисно, ка ономе што јесте.
Шта кад дете школског узраста једноставно неће да учи?
Када дете основношколског узраста одбија да учи, или испуњава школске обавезе, казна је последње што ће га довести у стање препознавања одговорности. Одбијање је у овој ситуацији знак да детету нешто није јасно. Зато је неопходно прибећи суптилном разговору у којем ћемо сазнати шта је детету најтеже, шта му представља проблем, зашто му се неки предмет не допада, шта очекује од учитељице или другара.
Родитељски задатак је да НАУЧИМО децу како се учи. Не да верујемо да је то вештина са којом се рађаш, само зато што су неки од нас били приморани да је самостално стекну. Учинити учење забавним за дете, понудити му интересантне информације преко којих ће лакше запамтити садржај и успоставити структуру дана, у потпуности ће избрисати потребу да дете казните. Поента је да оно разуме концепт школе, себе у датим околностима и чињеницу да није само. Све ово подразумева родитељску АНГАЖОВАНОСТ.
У предпубертету и адолесценцији долази до јасних и свима познатих промена, те морамо очекивати да ће дете испољити неки вид бунта кроз промену комуникационог стила.
Ако останемо доследни вредностима и структури понашања породице, као и ако је дете раније било упознато са границама, онда ће потреси у пубертету бити само то – потреси, а не тектонске промене у којима се нарушавају односи. У овом периоду је изузетно важно показати поштовање и разумевање. Питати дете шта жели, како гледа на своје понашање и шта су његова очекивања. Родитељ треба да задржи улогу родитеља, без преласка у улогу другара или Атиле бича божијег. И у овом периоду је родитељска присутност неопходна. Казна је најлакше и најмање делотворно решење. Присутност и ангажованост су много тежи, али значајно кориснији пут. То значи да је дете до тог периода већ упознато са концептом одговорности. Ако није, корисно је потражити стручно мишљење и успоставити границе.
Казна је одлика лењости, јер је најлакше казнити дете по неком од познатих принципа и веровати да имамо успеха ако се дете уплаши. Нико, никада ништа није научио захваљујући страху.
Кажњавана деца имају нижу емпатију и самодисциплину, јер нису успела да развију вештине за доношење сопствених одлука, преузимање одговорности и разлику између доброг и лошег.
Кажњено дете се осећа понижено, љуто, бунтовнички, инатно и уплашено. Порука коју родитељ шаље казном, није „Научићу те зашто ово није корисно за тебе“, већ: “ Када погрешиш, поента није да научиш већ да се осећаш лоше!“ Осим некорисног уверења о себи, грешкама и животу, дете уз овај став излази и уз скоро извесну могућност да ће поновити оно због чега је кажњено.
Уколико желите да децу васпитавате без казне, а у духу разумевања понашања корисног по њих, први корак је преваспитање себе – истанчаније вештине комунукације и емоционалне интелигенције, развој стрпљења и асертивности, самоконтрола, креативност, присутност и ангажовање.
Стабилно, функционално дете није оно које увек послуша из прве, већ оно које добија подршку унутар свих фаза развоја кроз које пролази; дете које има квалитетну комуникацију са родитељима и које је способно да разуме и одреагује на адекватна објашњења спорних понашања.
Аутор: Нина Томовић, блог Без шећера