Иза много пута изречене тврдње да се оцене поклањају због притиска родитеља скрива се честа пракса у нашим школама да наставници самоиницијативно спуштају критеријуме оцењивања не би ли вештачки подигли просек.
Уместо да писмене провере знања буду објективнија провера ученичких постигнућа (и спрече чувену реченицу „њега/њу више воли па јој је поставио/ла лакша питања), дешава се парадокс да многи наставници унапред смишљену бодовну скалу прекрајају када прегледају контроле и писмене задатке, ако процене да нема довољно петица и четворки. Још је невероватније да то не скривају, јер је „кључ“ одштампан у тесту, па ђаци у старту знају како ће бити вредновани њихови одговори.
Биљана Радовић, психолошкиња у Гимназији „20. октобар“ у Бачкој Паланци, као један од разлога овакве праксе наводи одредбу правилника о оцењивању по којој се мора поновити писмена провера на којој више од половине ученика добије слабу оцену.
– Када се то деси, наставник, оптерећен свим врстама притисака, почиње да сумња у себе, пита се да ли су захтеви били превисоки, какве непријатности могу изаћи из тога и помера лествицу. Много је правила у школи која су „прозивајућа“ за наставнике. Дешава се и да старији ученици манипулишу овим правилом: ако нису довољно спремни за контролни да добију жељене оцене, договоре се да га лоше ураде како би се морао поновити. Знају да је наставник у тој ситуацији беспомоћан – каже Радовић.
Није тајна да постоје притисци родитеља и других особа ван школе да се оцене поклањају, али зашто то наставници спуштају лествицу и када од њих нико не тражи?
– Школе су под великим притиском. Превише је претњи технолошким вишковима, затварањем одељења… Школе се отимају за ученике. Приликом спољашњег вредновања, као лош параметар се узима ако установа има понеког ученика који понавља или се исписао. Сваки неуспех такве врсте тумачи се више као неуспех наставника него ученика. Слажем се да наставници имају велику улогу у доласку ученика до успеха, али нису свемогући.
Коме иде у прилог дељење незаслужених оцена?
– Уско гледајући, постоји тренутна корист. Ученици и родитељи ће бити задовољни, а наставник неће имати проблем. Шире гледајући, сви су на штети. И ученик, и наставник и друштво у целини. Ученик ће изаћи из школе са мање знања, што ће му сигурно давати мање шанси у будућности, наставник ће остати са горким укусом да се његов рад не вреднује, а друштво ће имати све лошије стручњаке и све мање образоване грађане, што је забрињавајућа чињеница. Међутим, ова појава и даље опстаје, јер су неки механизми и правила устројени тако да је подржавају. Ево примера: приликом уписа у средњу школу више се вреднује општи успех него постигнуће на завршном испиту. Дакле, здравом логиком, ученику се још увек више исплати да има поклоњене оцене него знање на завршном испиту.
Какву поруку наставници шаљу ђацима, јер се таква пракса не крије?
– Лошу, наравно. То је порука којом се девалвира знање. Међутим, узрок томе не треба тражити само у наставницима. Попустљивост је васпитни стил у којем деца код нас данас одрастају и он се само проширио на школу. У нашем друштву деци се не шаљу поруке којима се вреднује знање и, посебно важно, уложени труд. Много је више порука макијавелистичког карактера. Сведоци смо афера о купљеним дипломама, запошљавању преко везе и слично. У неке од њих биле су укључене и јавне личности које би требало да буду модел понашања. Имам утисак да наставници воде донкихотовску борбу. Од њих се очекује да код ученика изграде позитиван однос према знању и раду, а у том послу су сасвим сами.
Да ли се ученицима ствара лажна слика да знају више него што објективно знају?
– Не бих се много бавила лажном сликом о знању. Убеђена сам да ђаци знају како су дошли до оцена и докле „добацује“ њихово знање. Много више ме брине какве вредности ћемо изградити код њих. Ученици формирају уверење да нешто заслужују без уложеног труда, да у животу могу мало давати а много добијати, да је „снаћи се“ сасвим легитиман пут до успеха. На пример, ђацима је веома тешко објаснити да је преписивање на контролном неморалан поступак. Они то сматрају сасвим прихватљивим и третирају као манифестацију другарства.
Шта је са онима који су своје оцене поштено заслужили?
– Нажалост, ретко ко пита ученике од којих се преписује, који су до знања дошли напорним радом, како они гледају на то. Али подлежу притиску вршњака, да не би били одбачени и обележени. Ученици који пролазе кроз школовање „лакшим путем“ добијају ветар у леђа. Они који се заиста труде скупљају огорчење. А то лоше утиче не само на однос према друштву. Ови ученици временом почињу да граде лошију слику о себи, повлаче се и ћуте. И тако формирамо друштво у којем се не чује глас најбољих.
Извор: Данас