Šta je školska fobija i kada se javlja

30 septembra, 2016

 
Autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs
Školska fobija je otpor deteta prema odlasku u školu zbog intenzivnog straha. Dete naizgled želi u školu, ali ispoljava niz telesnih manifestacija koji okolinu pogrešno usmeravaju da uzrok traže u telesnom, umesto psihičkom.
skolska-fobija-1
Simptomi su prisutni radnim danima, a nestaju vikendom, tokom praznika i raspusta. To nije razvojni, već neurotski strah koji se obično javlja zbog nerasčišćenih porodičnih odnosa, osobina ličnosti deteta, ambicioznosti roditelja, neslaganja sa vršnja­cima i sl. Školsku fobiju nikako ne treba me­šati sa bežanjem iz škole i problematičnim ponašanjem.
ŠTA JE ŠKOLSKA FOBIJA I KADA SE JAVLJA
Školska fobija nije razvojni, već neurotski strah (dakle ne predstavlja normalnu ra­zvojnu pojavu), nije prisutan kod većine dece, teže prolazi spontano i zahteva terapij­sku intervenciju. Obično se javlja u uzrastu kada su pojačani zahtevi i očekivanja od dece (u osnovnoj školi u prva dva i u petom razredu, a u srednjoj početkom prvog razre­da).
Iako je mnogi vezuju za početak školske godine, može nastati i kasnije, podstaknuta neprijatnim iskustvima (ismevanje vršnjaka, teškoća u savladavanju gradiva, promena učitelja, „prozivka“ učitelja, odsustvo iz škole zbog bolesti, promena škole, razvod roditelja i sl.). Školska fobija nije bežanje iz škole i problematično ponašanje.
Deca koja pate od školske fobije nastoje da postignu što bolji uspeh, lepo se ponašaju, čak prea­daptirano. Na svesnom planu žele da idu u školu, ali na nesvesnom to sabotiraju kroz somatizaciju koja može svojim intenzitetom dostići oblik paničnog napada. Burne re­akcije su češće i jače na mlađem uzrastu. U adolescenciji je ova fobija ređa, simpto­matski neupadljivija, počinje postepeno ali više kao izraz sindroma mogućih dubljih poremećaja.
KAKO PREPOZNATI ŠKOLSKU FOBIJU
Školska fobija se manifestuje kao otpor deteta prema odlasku u školu zbog intenziv­nog straha. Taj strah je toliko jak da parališe i vodi izbegavanju, a sekundarna dobit proi­stekla iz takvog ponašanja dodatno učvršćuje fobiju. Dete naizgled želi u školu, svesno se ne opire ali prevaga nesvesnog dovodi do niza telesnih reakcija,somatizacija u vidu povraćanja, glavobolje, psihogeno povišene temperature, bolova u stomaku, nesvestice, opšte slabosti, tahikardije, teškoća sa disa­njem, poremećaja spavanja i sl.
Ono što je posebno važno je da se simptomi ispoljavaju radnim danima, pojačavaju uoči vremena odlaska u školu a nestaju vikendom, tokom praznika i raspusta.Tako maskirani simptomi izazivaju dodatnu pažnju i zabrinutost ro­ditelja i učitelja, uzroci se pogrešno traže u somatskom umesto psihičkom aspektu.
ŠTA SU MOGUĆI UZROCI ŠKOLSKE FOBIJE:
Porodični odnosi: Glavni uzrok treba tražiti u porodičnim od­nosima koji podstiču separacionu anksio­znost (strah od odvajanja). Dete se opire odvajanju od roditelja, a školska fobija je posledica tog straha. Ako je roditelj anksiozan, lakše taj nemir prenosi na dete, bilo putem otvorenog pokazivanja straha ili prezaštićivanja. Slično se dešava u disfunkci­onalnim porodicama sa čestim sukobima, u kojima dete pokušava da svojim prisustvom kontroliše i spreči nasilje. Iznenadna bolest člana porodice ima isti efekat, a to je pokušaj kontrole novonastale situacije, sprečavanje raspada porodice ostajanjem kod kuće.
Osobine ličnosti deteta: Perfekcionizam dovodi do odsustva prava na grešku, pa se svaki, makar i simbolični neuspeh doživljava kao krah i razlog za povlačenje i izbegavanje škole. Jaka ambi­cija prevazilazi potencijale koji mogu biti i iznadprosečni, ali ipak nedovoljni da se stalno doživljava uspeh. Ako dete vrednuje sebe i svoju ličnost kroz školski uspeh a ne uložen trud, pad postignuća (makar bio minimalan) doživeće kao povredu, kao da nije dovoljno dobro. Dolazi do neosnovane generalizacije („ništa ne vredim, niko me zato neće voleti“), sumnje u sopstvenu inteligenciju. Telesne simptome doživljavaju kao olakšanje, razlog za izbegavanje potencijalnog neuspeha.
AMBICIOZNOST RODITELJA:
Iako to čine iz najbolje namere, roditelji često na pogrešan način „hrabre“ dete. Preoptere­ćenost vannastavnim aktivnostima dovodi do zamora i manjka vremena za školske zadatke.
Rečenice tipa „ti si prepametan, bićeš najbolji, imaćeš sve petice, svi će ti se diviti“ opterećuje dete i vodi strahu od ne­uspeha, dete misli da će biti voljeno samo ako je izrazito uspešno.
U kasnijem uzra­stu (adolescenciji) takva porodična klima vodi izboru zanimanja koje se ne voli, a najambiciozniji su upravo roditelji koji sami nisu ostvarili ono što su želeli, pa to preba­cuju na decu.
NESLAGANJE SA VRŠNJACIMA:skolska-fobija-3
Često su uspešna deca na meti vršnjaka i izložena vršnjačkom nasilju na putu do/ od škole ili tokom odmora, a manjak soci­jalnih veština i emocionalna nezrelost vodi povlačenju i izbegavanju.
Ovaj uzok školske fobije zahteva najveći angažman stručne službe škole.
ŠTA RODITELJ NIKAKO NE TREBA DA RADI
Ne treba bez razloga opravdavati izostajanje, ali ni ucenjivati i ismevati, niti svaki čas terati dete. Škola nije jedina tema razgovora izme­đu roditelja i dece. Nikako svoje neispunjene ambicije prebacivati na dete. Ne treba uslovljavati ljubav prema detetu uspehom u školi niti nagrađivati ili kažnjavati u zavisnosti od uspeha koji dete ostvaruje.
KAKO DELOVATI PREVENTIVNO
Raditi sa decom od samog početka, podsticati radoznalost i kreativnost. Bavljenje zanimljivim stvarima gradi samopouzdanje. Pričati ne samo o sopstvenim uspesima već i neuspesima i na­činima prevazilaženja (sa ličnim primerima). Podsticati dete da se trudi nezavisno od uspeha koji će postići.
Naročito je sport dobra osnova za buduće doživljavanje relativnosti (ne)uspeha i sticanje radnih navika. Ako dete ne voli sport, tragati za aktivnošću koja mu prija i u kojoj se oseća uspešno (hobi bira dete a ne roditelj). Ne opterećivati dete, važno je da ima vreme i pro­stor za sebe. Kada se dete grdi, ne napadati ličnost već skrenuti pažnju na nepoželjno po­našanje.
Kada se dete hvali, istaći uložen trud. Ne treba plašiti dete polaskom u školu („videćeš ti…“). Ne porediti decu. Podsticati zdrav oblik provođenja vremena kroz zabavne društvene igre, kviz, majstorisanje, što ćešći boravak u prirodi i dalje od mesta stanovanja (izleti).
ŠTA RADITI AKO DETE IMA ŠKOLSKU FOBIJU
U trenutku kad se pojave simptomi razgova­rajte sa detetom i uvažite njegova osećanja, razumite ga koliko god se razlozi činili čudnim, posmatrajte iz njegove perspektive. Pričajte sa stručnim licem (psihologom). Pokušajte da razumete šta je stvarni uzrok problema, mnogi pogrešno uzroke traže u školi a u stvari je glavno odvajanje od kuće i neadekvatna priprema. Ne pričajte negativno o školi pred detetom bez obzira na novonastale okolnosti.
Kupovinu stvari potrebnih za školu (knjige, odeća, obuća, pribor) obavite sa detetom i koliko god je moguće uvažite njegov izbor. Podstičite druženje sa drugarima i van škole, neka ih pozove u kuću pored igranja napolju, ali ne insistirajte ako dete pruža otpor. Ako je po prirodi povučenije, dovoljno je da za poče­tak ima jednog dobrog drugara koji će mu pomoći da se vreme provedeno u školi lak­še podnese. Škola nikako ne treba da bude jedina tema između roditelja i dece. Podstiči­te i pohvalite svaki uloženi trud bez obzira na rezultat, dete uči za znanje,a ne ocenu.
Izvor: pharmamedica.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama