„Važno je naučiti decu da poštuju autoritet.“
„Najbitnije je da ponesu lepo ponašanje iz kuće.“
„Od malih nogu treba da prepoznaju prave vrednosti.“
„Da ne daju na sebe, ali da ne počinju prvi.“
„Deca treba da pomognu drugima u nevolji.“
Lista prioriteta u vaspitanju je predugačka, a uvek ste baš vi oni koji odlučuju o tome kom treba dati prednost. Ispravni ili ne, savremeni ili ne, ovi saveti su nešto što često možemo čuti u svakodnevnoj priči među roditeljima, u zbornicama, na sastancima i okupljanjima. Recept ne postoji i zbog toga nije lako. Odgovornost je velika, a vi se nosite sa njom onako kako najbolje umete.
Prazni koncepti
Na prvi utisak se čini da je u ovim sve burnijim vremenima vaspitavanje dece odnosno tinejdžera teže nego ikad. Njihov razvoj teče u digitalnom dobu koje je potpuno različito od onoga što poznajemo. Oni su se našli u okvirima u kojima su društvene razlike (kulturne, rodne, ekonomske…) veoma velike, a to je takođe različito od onoga što poznajemo. Rastu u okruženju u kom je pre očekivano okrenuti se sebi nego okrenuti se zajednici, što je takođe različito od našeg ličnog iskustva. Oni su generacije pred kojima su nezamislivi izazovi, pritisci, ali i neizvesnosti koje mi nismo prošli tokom svog odrastanja.
Toliko je saveta za dobro roditeljstvo, ali je isto toliko i prepreka u njegovom ostvarivanju.
Svi znamo koliko je nekada teško biti dosledan.
Bilo da želite da održavate tradiciju vaspitanja koja je potekla od vaših starijih, bilo da se držite savremenih gledišta na dete i roditeljstvo, čuvajte se praznih koncepata vaspitanja kao što su „lepo ponašanje“, „dobri maniri“, „prave vrednosti“ i slično. Na početku ovog teksta su navedeni i poneki, baš takvi, prazni saveti. Koncepti vaspitanja poput ovih nemaju nikakvu korist, jer se mogu tumačiti na mnogo različitih načina i samim tim nisu od velike pomoći. Upravo Vi ste ključni modeli poželjnog ponašanja, Vi ukazujete na to koji maniri i koje aktivnosti dete vode do cilja (i do kog cilja) i konačno, svaki roditelj, vaspitač i nastavnik sa detetom gradi vrednosti koje smatra bitnim.
Šta je zapravo jedino važno?
Ipak, u moru svih saveta koji vam se plasiraju, postoji jedan o kom se nedovoljno razmišlja a obuhvata sve: važno je da naučite dete da voli sebe. Nije to neko revolucionarno otkriće, reklo bi se na prvi pogled. Ali, time što istinski i celim bićem vi volite svoju decu, ne znači i da ste pokazali kako oni sami sebe da vole. To je jedna od čestih grešaka koju većina odraslih pravi. Podrazumeva da je njihova ljubav preneta na dete samim tim što postoji.
Dete koje voli i ceni sebe:
-nije agresivno jer nema potrebu da napada kako bi nadomestilo svoju nesigurnost
– nema strah od greške, niti ga muči anksioznost jer zna da ako pogreši, ne slede strašne posledice i neće kao osoba vredeti manje
– nije nesigurno jer ste zajednički izgradili njegovo samopouzdanje i uvide u sopstvene kvalitete i ono ne mora iznova da se dokazuje svetu
– pomaže drugima jer je stabilno i može da bude oslonac svojim vršnjacima, ali i odraslima
– razume tuđu perspektivu jer pre svega razume sebe i zna ko je a ko nije
– ume da se bori za sebe jer ima izgrađen identitet, nije samo jedno slepo poslušno biće već samostalno misli, dela i aktivira se u sopstvenom i interesu drugih ako je potrebno
…
Iz ovih par primera je jasno da ovakav pristup obuhvata sve druge i ujedinjuje ih (kakvo ponašanje treba izgraditi, kako tretirati agresiju i bunt, kako pomoći razvoj samopouzdanja, kako usmeriti dete ka drugima, kako kod mladih prevenirati depresiju, paniku, bespomoćnost itd.)
Da se osvrnemo na primere iz onog roditeljskog razgovora na početku:
- Tinejdžer ili dete koje poštuje i voli sebe će umeti i da se adekvatno suprotstavi autoritetu, ali i da ga prihvati ukoliko je to u datom trenutku u njegovom interesu. Ako se autoritet temelji na strahu, on niti obezbeđuje sigurnost i ljubav, niti ga dete prepoznaje kao vrednost koju treba poštovati.
- Lepo ponašanje (koje ovako definisano svako može proizvoljno da tumači) ne postoji kao nešto univerzalno. Postoji ono ponašanje deteta ili adolescenta koje je odgovor na pruženu utehu i stabilnost, i tim ponašanjem dete teži da obezbedi i drugima da se tako osećaju.
- Što se „pravih vrednosti“ tiče, o tome je već dovoljno rečeno. Uzmimo za sada da je prva vrednost detetovo samocenjenje, sposobnost osluškivanja svojih potreba i svojih snaga.
- Dete koje „ne da na sebe“ može se razviti jedino uz razumevanje sopstvenih emocija-svog straha, sreće, tuge i besa, a ne prostim podučavanjem rečenicama poput: „Ti si jak/a.“ „Ko ti šta može, vidi koliki/a si!“
- Zrelo pomaganje drugima u nevolji kod vaših tinejdžera nastaće tek kada umeju da pomognu sebi i kada ih ubedite da su oni vredni poštovanja i ljubavi, da su jedinstveni i imaju sopstvene resurse u sebi.
Kako?
Lako? Ne. Brzo? Ne. Usađivanje ljubavi prema sebi kod dece se postiže kontinuiranim i nesebičnim davanjem, podrškom, pohvalama i dodirom. Iako nekad nemate rešenje ili pravi savet, to je u redu, ne morate. Samo pružite zagrljaj i toplinu, bez reči. Uvažite detetova osećanja i podstičite da ih ono saopštava. Pustite dete da se isplače koliko kod godina da ima, to je takođe u redu i ne čini bilo koga manje vrednim. Kada nešto postigne, izdašno to pohvalite. Nijedna materijalna nagrada to ne može zameniti. Povremeno ističite jasno detetove vrline, primetite promene, napor i trud. Kažite šta volite kod njega/nje. Budite prisutni i budite detetova sigurnost koliko možete.
I zapamtite, nema savršenih roditelja i nastavnika i nema savršenog deteta. Nema modela bez nedostataka i grešaka. Svi smo samo ljudska bića, i baš to treba da naučimo decu jer je važno da sebe vole i prihvate takve kakvi jesu.
Tamara Kostić, psihološkinja
Izvor: www.skolskiportal.rs