Чули смо сви, а можда понекад и као изговор за кашњење користили тих фамозних „академских 15 минута“. То је оно што, кажу, може да се истолерише. Све преко тога није у реду, а све што је до 15 минута је прихватљиво.
Да ли је баш тако или није дало би се о томе расправљати и предлажемо да с децом то и учините. Питајте их шта мисле о кашњењу? Колико је минута у реду чекати неког? Како се они осећају кад негде касне, а како кад неког чекају? Шта се може урадити да се избегне кашњење? Шта можемо рећи неком ко нас је оставио да чекамо, а кад се појавио, није рекао ни „извини“?
Али, откуд уопште та фраза „академских 15“? Зашто баш академских и да ли се тиме жели истаћи некакав посебан значај оних који касне?
Правило академских 15 минута некада је, заправо, стварно имало смисла. Данас више нема, али се и даље често користи, више из потребе за добрим изговором за кашњење.
О чему се ради?
Па, некада давно, ђаци нису имали сатове на руци ни у џепу, а време је означавало црквено звоно које би се чуло на пун сат. Након што се звоно огласи, ученици су имали 15 минута да дођу на час.
Академских 15 минута је и данас многима врло згодан изговор. Користе га и сами професори.
Објашњење овог појма углавном се проналази на страницама шведских универзитета, па је могуће да је настало управо тамо. Наиме, у шведским школама градовима Упсали и Лунду, сви студенти живели су у близини катедрале. Када би чули црквено звоно, имали су још 15 минута да се појаве на предавању.
Традиција се одржала до данас у великом делу Европе. Ретко ко зна одакле потиче ово правило, али нико нема потребу да га преиспитује. Нарочито они којима увек недостаје тих 15 минута да негде стигну на време.