Дете вришти, баца се на под, баца предмете унаоколо. Ви имате варјачу. Шта ћете учинити?
Бацити варјачу и загрлити дете – спонтано рече моја пријатељица. Кување може да сачека, дете под стресом не.
А кад скувате ручак и оперете варјачу, онда од ње можете направити играчку.
Када је Душика кренула у вртић, у прорађивању емоција које су је преплављивале, много нам је помогла варјача на коју смо с једне стране пластелином излепиле зекино тужно лице, а с друге стране зекино весело лице. )Зека би много плакао када је одлазио у вртић, па смо причале о томе зашто плаче, како се осећа и шта би му помогло да се умири или чак насмеје. Пошто зека воли да црта, да боји, да слаже слагалице и коцке или да се осами и листа књиге, могао је изнова да бира начин на који ће његово тужно лице постати весело. Придружили су му се и другари и сви су с једне стране варјаче имали неку тешку непријатну емоцију – били су љути, уплашени, љубоморни, а с друге стране варјаче чекао их је осмех. И сви су налазили начин да промене израз лица.
Данас се зна да нам је за здрав, срећан и успешан живот важније умеће баратања емоцијама него било које друго знати и умети. Социјално-емоционалне вештине осим упављања емоцијама подразумевају способост да остварујемо блиске везе, да верујемо у себе, да смо упорни, да уживамо у трагању, учењу, истраживању, да умемо да одложимо задовољство и да се зауставимо у правом тренутку. Шта нам је потребно да бисмо то научили? Нама одраслима корисно је да знамо нешто о узајамној повезаности емоција, когниције и понашања и о томе како мозак функционише. За дете је најважнија сигурна повезаност с родитељима. Кад смо повезани, све је лакше. Начин на који комуницирамо једни с другима може продубити и учврстити повезаност, али је и оштетити и прекинути.
Ако само мало више обратимо пажњу на то како комуницирамо с децом, приметићемо да им пречесто упућујемо поруке које штете повезаности и које ни краткорочно, а још мање дугорочно, не помажу деци на путу раста, здравог емоционалног развоја и развоја самопоуздања.
Узмимо на пример ове реченице: Не плачи! Браво! Ти си најпаметнији, најлепши! Тешко ти је то, ја ћу! Пази, пашћеш! Наизглед и на прво слушање, оне делују позитивно, охрабујуће, брижно, а заправо носе сасвим друге поруке од оних које желимо да упутимо.
Па, ‘ајмо мало о плакању
Како то да смо тако осетљиви на дечје сузе? Осетљиви у смислу да нам је тешко да видимо дечје сузе, не желимо да дете пати и да га боли, саосећамо с њим или осетљиви на ту фреквенцију од које стакла на прозорима пуцају и желимо да нестане да бисмо могли да чујемо сопствене мисли.
О каквој год осетљивости да је реч, чини ми се да у битку против дечјих суза најчешће идемо с оружјем “Немој плакати”. Постоје разни модели овог оружја, хладнији и топлији, болнији, мање болни, радиоактивни. Да кренемо од најбезболније варијанте?
Немој плакати! – основни модел
У најбољем случају циљ је постигнут – дете престаје да плаче. Али да ли је оно чуло нашу поруку утехе? Чак и немој плакати изговорено нежно, брижно, с много љубави не гарантује да ће до детета стићи порука утехе. маца пилеОно што дете сигурно чује јесте порука забране. Дете које често добија поруку да не плаче, заправо чује да плакање није прихватљиво. Дечјом логиком лако се да закључити да ако плакање није прихватљиво, онда ни то због чега плачем није прихватљиво, не треба тако да се осећам. Осим што је порука коју такав закључак доноси сасвим погрешна, дете је и збуњено јер не зна за друге алатке које може да користи када га савладају осећања туге, бола, беса. Контраиндикације у овом случају могу бити: појачан плач, вриска, испољавање ината, беса, “борба за моћ” као реакције на забрану, неприхватање, негирање емоција, одсуство разумевања и незадовољену потребу. Све набројано уједно је и основа других модела оружја – Не плачи.
Престани да плачеш! – Мачо модел (користе га радо они ауторитарног васпитног стила)
Охо, убацили смо наредбодавни тон. Значи – Ти и Ја нисмо исти. А тамо где је један горе, други доле нема поштовања, нема разумевања. Страх је оно чега сигурно има, па се дете из страха повлачи. Забрана је овде директна и очигледна, па је и осећај фрустрације велик. Као и потреба за отпором. Све оно што важи за варијанту 1, важи и овде. Уколико је ово учестало, напетост у детету се сабира и пре или касније наћи ће начин да се испољи у његовом понашању (врло вероватно агресивном) или здравственом стању.
Не плачи, бићу тужна ако плачеш! – Модел с два лица
Напад зачињен изазивањем осећаја кривице. Чак и ако произлази из несвесног, реч је о манипулатвном пребацивању својих осећања у први план уз придавање детету моћи које нема. Другим речима – најважније је да се ЈА не узнемиравам, твоја осећања су мање битна, штавише твоја осећања МЕНИ шкоде. Једно од најопаснијих и најболнијих оружја. Зато што на овај начин злоупотребљавамо љубав детета према нама. Честом и дуготрајном употребом овог хладног и бескрупулозног оружја дете почиње да преузима одговорност за сваку недаћу на себе, а када није у стању да то учини, почиње да се осећа кривим. Често и дуготрајно присуство осећаја кривице путоказ је за депресију и самоповређивање.
Дај, не плачи, па ниси више беба! – Мачо лигхт верзија
Потцењвање дететових осећања. Зар је плакање својствено само бебама? Одрасли не плачу? Чак ни у неком скривеном сигурном кутку? Плакање није нешто чега бисмо тебали да се стидимо. Уместо тога, захвалимо сузама. Не потцењујмо их и не подсмевајмо се дечјим сузама, макар биле због скоро невидљиве огреботине на колену. Можда су те сузе само нашле свој пут да се ослободе напетости због умора, ненаспаваности, пренадражености или неке потиснуте емоције.
Срамота је да дечак плаче! Лепе девојчице не плачу! – модел записан у социјалној ДНК
Препознавање и управљање емоцијама се учи. Како кроз учење преносимо и социолошке и културолошке вредности тако се дешава и да обнављано и сејемо семе стереотипа и предрасуда у њихове недужне главице. И тако, полако, ево нас како робујемо погрешним вредностима и не умемо да се снађемо у вртлогу емоција. Колико далеко то може да оде? Стереотипи и предрасуде моћна су ствар. Уз комбинацију с другим оружјима, нарочито ако користимо увреде, псовке, физичку казну, занемарујемо, презаштићујемо, стижемо све до терора “култа лепоте”, насиља над женама и очева који недостају.
Ружно је плакати! – модел Штетикус
Да, лице поприми другачије обличје када плачемо, али да ли сте приметили свежину, опуштеност и лепоту лица које је искрено пролило сузе у сусрету с тугом, болом? Сузе су катарзичне и заиста би их требало више ценити. Има додуше разних плакања, с разним поводима. Дете ипак најчешће плаче због тога што га нешто доиста тишти, а још увек нема развијене више функције мозга које би му помогле да се на другачији начин суочи с проблемом. Истина, испољавање емоција може попримити ружне и неприхватљиве облике, али само плакање није једно од њих.
Сигурна сам да нема конца варијацијама на тему. А осим с плакањем као начином испољавања осећања, колико ли битки бијемо са самим дечјим осећањима?
Нема разлога да се плашиш!
Не буди кукавица!
Па шта се сад стидиш!
Немој да бесниш!
Сам си крив!
Немој да ми се инатиш!
Нема разлога за тугу!
Љутња ништа не доноси!
Не буди смешна!
Опасно смо се наоружали, нема шта. Не недостаје нам ни вештина у баратању тим оружјима. Па ако нам је у циљу да запалимо “кратак фитиљ” и постигнемо тренутни ефекат, ово нам је сасвим довољно. Истина, ове вербалне фразе нису математичке формуле и не значи да “не плачи, расплакаћеш и мене” аутоматски производи депресију или да ће свако “не плачи” (о којем год моделу да је реч) непосредно произвести све побројане непланиране и нежељене последице. Ипак, на нама је да се трудимо да нам оваква комуникација не постане образац. Кад код употребите неку од побројаних или зилион сличних овде не наведених сентенци, једно је сигурно – нарушена је ПОВЕЗАНОСТ – кључна варијабла доброг односа родитељ-дете. Рекла бих, и сваког другог односа.
Извор:dnevnikdvemame