"Плишано" васпитање

28 априла, 2016

Дете прогласише царем.
Уједињене нације још 1956. године ставише га на трон. Дете на престо, а родитељ и наставник у служби остварења свих његових права. Права нису спорна, споран је начин на који се спроводила добра замисао. Када је начин погрешан, резултати су лоши, па и најплеменитија идеја пропада. Нажалост, док умире идеја, страдају и људи – сматра Милица Новковић, аутор књиге “Породични буквар”. То што није добро, каже, у нашу земљу стигло је деведесетих година двадесетог века из материјално развијеног света.
dete
Принуда је анатемисана у васпитању.
Предлаже се блага принуда, блага казна. Морам признати да ми тада није било јасно шта се подразумева под благом принудом. Данас разумем да је то врста негативног условљавања која искључује телесно и психичко кажњавање, а дозвољава ускраћивање свега чиме се дете награђује када је послушно. Брзо сам разумела да су и блага принуда и позитивна условљавања, казна и награда, штап и шаргарепа, у ствари, ауторитарна васпитна средства стара колико и човек – каже Милица и додаје да традиционална породица није знала за куповину детета.
– Пре само неколико деценија, у нашу традиционалну породицу угнездили су се ауторитарни модели правећи хаос непознат традиционалној породици. Отац, жена, дете, свако успоставља свој систем вредности. Свако би могао да оснује своју породичну странку јер свако има неке своје интересе које брани и не боји се да их брани, јер је батина и законом забрањена. Принуду у класичном смислу замењује блага принуда, која није ништа друго него кажњавање одузимањем материјалних задовољстава на које су навикли чланови породице.
Поред благе принуде, уведена је и плишана принуда у виду куповине човека, презаштићавања од рада, реда и живота. Најјача принуда клизи са екрана и такође је плишана јер делује индиректно. У таквој породици свако се бори да остане на врху пирамиде, не схватајући да је она већ срушена. У том отимању за врх непостојеће пирамиде права је клизавица. Свако жели да буде газда, да га други служе, да му други купују све што пожели. Основни ред непознат је савременој ауторитарној породици – закључује Милица Новковић.
Пет ауторитарних васпитних модела

– Први од пет ауторитарних васпитних модела јесте награђивање детета, тачније његово условљавање: ако урадиш ово, добићеш оно.
– Други је кажњавање, принуда било које врсте. То може да буде и батина, иако је законом забрањена, а може и уцена: аха, ниси то урадио, онда нећеш добити обећану награду.
– Трећи васпитни модел је презаштићавање детета од рада: нека, сине, мама ће; школа ти је тешка, ајде лепо преко везе да добијеш добру оцену. Деца, презаштићена од рада, реда, живота, постају ужасна, па ми родитељи често говоре: „Не могу му ништа, ваљда ће, како расте, бити боље.“ Значи, пуштамо да све иде анархично, а када време прође и дете постане агресивно и похлепно јер га стално условљавају, лењо телом, несвесно, безосећајно, родитељи кажу: „Ма како, све сам му дао, а он мени тако враћа.“
– Четврти модел је вербализам, празне речи, када од некога тражите да буде моралан, поштен, добар, вредан, али у неморалним, ауторитарним условима. То су празне речи, оно чувено: ајде, сине, лепо да разговарамо! Скренете детету пажњу на то да немате новца, а оно вам опет тражи, или да већ има 12 година, а ништа не ради у кући. Дете вас, наравно, не разуме јер сте га до јуче презаштићавали, доносили му храну у кревет, пуштали да ништа не буде како треба.
– Пети модел је злоупотреба, али имитаторског облика учења. Ту се мисли на злоупотребу која је најјача у негативним виртуелним и аудитивним садржајима. Употреба би била када дете имитира добре ствари, али данашња породица је у канџама виртуелне и аудитивне стварности која нуди потпуно негативне садржаје, и јасно је да је то имитирање наказно.

 Треба сести са децом, исписати све могуће послове, нека и најмлађи члан бира шта ће да ради.

Основни принципи стваралачког васпитања

1. Пожељно је да дете до седме, а још боље до дванаесте године, буде заштићено породичном матрицом тако што ће агресивни медији бити под контролом родитеља. Знамо да је родитељу некад лепше и лакше док дете мирно седи и похлепно гута све што нуде медији. Само људи који немају знање, немају ни одговорности.

 

2. Принуда и све врсте условљавања морају заувек нестати као средства васпитања деце. Тиме се потпуно стварају позитивни емоционални услови за развој позитивних емоција код деце.

 

3. Применити принципе стваралачког васпитања у породици значи надградити учење имитирањем, учењем, саморадом – кроз које ће дете спознати све своје изворне нагоне. То значи да дете све ради само, а родитељ подстиче саморад детета.

 

4. Безусловно чекајте да дете само обави посао.

 

5. Централно место у стваралачком васпитању заузима стваралачка демократија чију срж представља саморад, самоучење, самообразовање, рад у одсуству ауторитарности.

 

6. Грешка коју начини дете није разлог за казну. Казна не постоји. Награда као позитивно условљавање такође је искључена, јер подстиче похлепу и рад без љубави.

 

7. Родитељ је по природи ствари водич своме детету.
Милица Новковић, “Породични буквар”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама