Изазовна у сваком погледу, школска 2020/2021. година донела је различите приступе и наставне методе. О резултатима онлајн наставе тек се може наслутити у годинама које следе, а да је комбиновани модел имао своје „хаотичне часове“ и да су ђаци „наставу на даљину“ доживљавали као распуст показује и најновије истраживање „Формално образовање у Србији током пандемије коронавируса“.
Истраживање о настави на даљину као путоказ за образовни систем у будућности
Сасвим је извесно да је пандемија имала великог утицаја на сва поља на глобалном нивоу – од привреде, преко туризма до једног од најзначајнијих система у свакој држави, система образовања. Због свих изазова са којима су се наставници, професори, ученици, па и родитељи широм света суочавали током претходне две године јавила се потреба за проучавањем ових ванредних околности, а све с циљем да се пронађу практична и корисна решења за будуће генерације.
Истраживање „Формално образовање у Србији током пандемије коронавируса“, ауторке Добринке Кузмановић, професорке на Филолошком факултету Универзитета у Београду представља досад најдетаљнији приказ наставе у околностима светске епидемије. У оквиру стуије сакупљени су утисци 150 испитаника – 50 ученика, 50 родитеља и 50 наставника основних и средњих школа из 14 градова у Србији. Истраживање је обухватило и ученике из осетљивих социјалних група, те њихове родитеље и наставнике.
Узимајући различите перспективе и темељно приступајући овој комплексној појави, ауторка је изнела неке битне налазе и закључке који могу бити од велике помоћи у даљој интеграцији класичне и онлајн наставе.
Истраживање је спроведено у оквиру пројекта „Право на образовање у периоду кризе изазване пандемијом вируса COVID 19 у Србији”, који је реализовао Ужички центар за права детета (УЦПД), уз подршку Европске уније, крајем 2021. године.
Учење се не може „преселити“ с једног места на друго
Један од проблема са којим су се суочили наставници и ђаци не само у Србији, већ и широм света био је недостатак технолошке спремности наставника и ученика, курикуларне спремности, као и педагошке спремности наставника. Показало се да није могуће „тек тако“ преселити учење и подучавање из учионица на (разне) онлајн платформе.
Напротив, да би настава ваљано функционисала, потребно је да се у новом контексту изнова реконструише. Основни услови за то су доступност одговарајућих дигиталних уређаја, интернет веза, компетентност за коришћење опреме (технолошка спремност), затим, расположивост добро организованих, квалитетних дигиталних материјала за учење (курикуларна спремност). Неопходно је да се наставник одликује педагошком спремношћу да час учини изазовним, мотивишућим и активним, али и спремношћу да у датим околностима ученике оцени.
Одржавање ученичке мотивације као изазов
Међу наставничким изазовима у настави у пандемијским околностима предњачи одржавање ученичке мотивације, показује истраживање. Заправо, док је наставницима било тешко да током онлајн наставе одрже ученичку пажњу, ученици су имали својих потешкоћа. Првенствено су се жалили на преоптерећеност, изостанак дружења са вршњацима, те недовољну координацију међу наставницима. Због наглог губитка непосредне подршке од стране наставника, али и недостатка екстерне контроле, онлајн настава је била посебан изазов за ученике у погледу мотивације.
Родитељи – више ангажовани, али „педагошки неспремни“
Део истраживања који је укључивао родитеље и њихову улогу у образовању деце током пандемије показао је да су родитељи имали повећан ангажман. Дијапазон изазова са којим су се родитељи основаца и средњошколаца суочавали у овом периоду је велики. Због тога што су недовољно „педагошки спремни“ да одговоре на већину захтева у школовању своје деце, многи родитељи су били једнако преоптерећени у овом процесу као и деца.
Уједно, дошло је до повећања разлика у образовним исходима деце различитог социо-економског статуса. Дакле, до лошијих резултата долазили су они ученици који нису имали одговарајуће техничке услове за учење, као и могућност да похађају приватне часове.
Разноврсност метода и приступа
С обзиром на то да су се наставници служили разним методама и приступима у настави, истраживач се уздржао од општих закључака. Извесно је да се онлајн настава одвијала у реалном времену, уз помоћ платформи као што су Zoom, Microsoft Teams, Google Meet), али и да су у великој мери коришћени системи за учење попут Moodle или Google учионице.
Радне материјале, лекције и задатке наставници су слали ученицима путем мејла и Вибера, а исте канале су користили ђаци да проследе своје пројекте и домаће задатке. Занимљиво је да већина наставника није захтевала да ученици прате ТВ часове емитоване на јавном медијском сервису.
Углавном се тежило томе да се што више одговори на индивидуалне потребе ђака, па су тако многи наставници слали школске материјале родитељима и ђацима или их остављали у школи, где би могли да их ученици преузму или предају урађен задатак и слично.
Онлајн настава као распуст
Студија наговештава да је за већину ђака (посебно за оне са слабијим академски постигнућима) настава на даљину била попут распуста, те да онлајн часове нису схватали „озбиљно“. Углавном су им били незанимљиви и некорисни. Било је примера где су уместо праћења часа ученици користили ово време за приватно дописивање или играње игрица. С друге стране, одлични ђаци и они са већим школским амбицијама одговорније су приступали настави на даљину и трудили су се углавном да све своје обавезе заврше у задатом року.
Истраживање доноси и изједначена мишљења ученика, родитеља и наставника о томе да је настава у учионици пре пандемије била много већег квалитета од онлајн наставе или комбинованог модела, те да је била боље организована и кориснија.
Да ли је настава на даљину имала својих предности?
И док је већина испитаника – из групе наставника, родитеља и ђака – сагласна да је онлајн настава „нужно зло“, истраживање се бавило и питањем предности оваквог облика наставе. Неки од закључака су да је упркос техничким, педагошким, здравственим и организационим изазовима бенефита комбиноване и онлајн наставе ипак било.
У првом реду мисли се на флексибилност – просторну и временску, као и на већу могућност за индивидуализацију наставног процеса. Коришћење дигиталних образовних ресурса и повећана дигитална писменост такође су неке од предности. Вештине ученика и наставника на том плану су у великој мери унапређене.
Међутим, поставља се питање да ли су ове предности довољне да се премосте оне „рупе у знању“, које су очигледне код ђака. Квалитет образовних постигнућа ученика је драстично опао током пандемије коронавируса, што директно алудира да је здравствена криза ипак донела кризу у образовном систему, али и кризу права детета.
