У протекло време по мојој личној процени број текстова који су објављени о дојењу износио је бар 80% од укупно објављених текстова који се тичу здраве дечије исхране. Кажу, статистика је сурова. Свега око 12% жена у Србији само доји дете до шестог месеца. Ја лично мислим да ће се тај број врло брзо увећати, ако већ и није. За сада сам сигурна да су све маме упознате са добробитима које дојење са собом носи, што је довољан услов за претпоставку да ће и већина дати све од себе да што дуже у њему истраје. Сва подршка за све које наилазе на проблеме је свакако добродошла и пожељна у било којој форми и то не доводим у питање.
Под знаком питања је одсуство било каквог јачег друштвеног ангажовања које се залаже за наставак здраве исхране НАКОН дојења, а јасно је да једно без другог не иде. Поготово што разлога за бригу и на овом пољу имамо.
У Србији је производња, увоз и контрола хране регулисана лошим законима. Афере са храном су део учестале праксе, а редовни извештаји о квалитету намирница који би били доступни широј јавности не постоје. Србија је једина земља у Европи која нема Агенцију за безбедност хране, нити Национални савет за безбедност хране, који би се бавили проценом и анализом ризика. Управо због свега тога, наша деца највероватније једу ГМО храну, воће и поврће прскано средствима за заштиту биља регистрованим по правилима старим осамнаест година и месо чији је квалитет регулисан лошим правилницима.
С друге стране вртићи, који би требало да креирају извесне норме и здраве навике, бар када је исхрана у питању, воде се врло ниским стандардима. Тако се на тендерима за набавку хране као основни критеријум наводи најнижа понуђена цена, па се на дечијим трпезама може наћи месо треће категорије, неке намирнице које долазе чак из Кине, итд.
Одговорни људи који раде на састављању недељних јеловника у вртићима и даље верују да је маргарин здрав избор за доручак, да су сухомеснати и конзервирани производи као што су кобасице, паштете, виршле и сардине неопходни у недељном менију детета од три или четири године, и да заслађени сокови и кексови немају бољу алтернативу. Ако се они питају и о начину на који се зачињавају јела и салате, колико се уља користи при пржењу или колико соли и вегете се додаје куваним јелима и слично, не слути баш на сјајне количине и идеална решења, а ми ако и размишљамо о тим стварима смо у њиховим очима највероватније класични родитељи-закерала.
Колико се деца нездраво хране, говори и у прилог чињеница да је за само неколико година број прекомерно ухрањене деце са 8,5% порастао на више од 17%. У Србији десетогодишњаци имају стрије и проблеме са притиском. Уколико се настави овај тренд, врло брзо ћемо бити суочени са бројним здравственим проблемима код деце као што су дијабетес, високи крвни притисак, срчани проблеми и многи други.
Поред свих наведених и само површно загребаних недостајућих основних услова за здраву исхрану деце, поставља се питање, има ли смисла у први план стављати дојење?
Па и не баш, зар не? Јер штету која ће настати уколико се дете са преласком на чврсту храну не буде здраво хранило, оно на жалост свих нас не може уклонити.
Управо због тога сматрам да друштвени активизам који се залаже за здраву дечју исхрану не сме да јењава са престанком дојења. Површна питања којима се бавимо као родитељи, треба да уступе место питању здраве дечје исхране. Оно ће свакако начети многе сегменте у нашем друштву који не функционишу најбоље, али од нечег се мора и треба почети. Због наше деце, па и нас, што да не. Јер уз сво дужно поштовање према систему, здравље наше породице је најпре наша основна брига, којој бар када је исхрана у питању, не придајемо довољно пажње.
И на крају, будимо искрени. Колико вас је питало одакле се набавља храна у вртићу коју једу ваша деца? Колико вас чита декларације на намирницама које купује? Колико само немо окрене главу када ту и тамо процури вест да ипак једемо ГМО храну, иако смо се већински одлучили да је не желимо, да се земља која треба да остане нашој деци третира средствима за заштиту биља од којих се неке у тлу задржавају и до две деценије, а да се скоро половина региструје на основу минимум документације? Колико вас пита продавца на пијаци када је последњи пут прскао воће пре него што га је изнео на тезгу, а колико вас сумња у добијени одговор?
Колико вас уопште сматра да има право да зна?
Када је здравље у питању, верујем да је одговор – СВИ.
Зато је право време да се информишемо, јер уколико не желимо да се коцкамо са здрављем наше деце, морамо водити рачуна о томе чиме их заправо хранимо.
И ЗАТО НИЈЕ ЛОШЕ ПОНОВИТИ :
– Упркос законској забрани у Србији се гаји ГМО соја што потврђују редовни извештаји пољопривредне инспекције. Једемо ГМО, а да ни не знамо. Извештаји о осталим културама као што су кукуруз, уљана репица, пшеница и слично, које се најчешће генетски модификују нису доступни јавности.
– Компаније чију храну увозимо, као што су Нестле, Фереро, Марс, Орбит, Хајнц и други, нашли су се пре пар година на Гринпис листи као корисници генетски модификованих сировина. Иако су то произвођачи чије производе највише конзумирају деца, надлежни ни дан данас нису обавестили јавност да ли су спроведене било какве контроле које оповргавају или потврђују да увезени слаткиши, грицкалице, намази и жваке садрже ГМО састојке
– У Србији се средства за заштиту биља и даље региструју на основу минимум документације, односно на бази закона из 1998. године. Такви пестициди не могу имати регистрацију ни у једној од 28 земаља чланица ЕУ, али могу и имају је у Србији. Од око 1,000 регистрованих средстава за заштиту биља у Србији, више од 40% је регистровано на бази минимум потребне документације и она са собом носе ризик, јер су њихове нечистоће под знаком питања. Велики број фирми увози готове производе за третирање биљака, који немају регистрацију у земљама ЕУ, а имају их у Србији.
– Правилник о квалитету меса је излобиран, како тврде из Удружења потрошача. Уместо машински откоштеног меса уведен је појам машински сепаратисано месо које подразумева кожуру, репове, тртице, кости које могу да се мељу и слично. Такво месо се код нас сваке године увози у великим количинама и завршава у виршлама, паштетама, кобасицама које једу деца, као и у другим месним прерађевинама, као месо треће категорије. Оваква врста меса, како наводи председник удружења потрошача Горан Паповић, се у земљама из којих се увози не користи за људску исхрану, већ се користи као отпад јер се у њему задржавају хормони и други штетни састојци Увезено отпадно месо у Србију.
Према његовим речима, у Србију се увозило и месо из робних резерви које су у ЕУ 6 месеци, док су код нас годину дана. Такво месо се продавало као свеже, а оно што се није продало, завршавало је у готовим јелима која виђамо по маркетима или је уз додавање разних адитива и појачивача укуса ишло у паризере. Таква пракса траје и даље.
НАПОМЕНА:
Циљ поста је подизање нивоа информисаности о битним питањима које утичу на здравље наше деце и ситуацију на тржишту хране која прати њихово одрастање. Верујем да би већа информисаност родитеља допринела да се одређена питања брже реше. Истовремено сам сигурна да једино јачањем нивоа свести о значају здраве хране и јачању заинтересованости целе породице, па и других институција за то шта нам деца једу, можемо бити ближи стварању здравијег и сигурнијег окружења за наше најмлађе.
Аутор: Золерина