Malo dete izgrađuje sebe i svoje samopoštovanje na osnovu reakcija roditelja. Ljudi sa niskim samopouzdanjem jesu ljudi čiji su roditelji smatrali da je hvaliti dete u principu nepravilan pristup, ili su se pak zanosili popravljanjem dečjeg ponašanja (koje je gotovo uvek problematično), kritikovali ne samo ponašanje kao takvo, već su i upućivali kritike na ličnost deteta: „Čim si učinio nešto loše — ti nisi dobar.“
Otidite na dečije igralište i čućete kako tamo neka baka — i to ona koja voli! — govori iz srca: „Ti si loš dečak! Ne volim te više!“ — zbog toga što je dečak nekoga tamo pecnuo ili gurnuo.
Plašeći se da hvale dete, roditelji ponekad misle da na takav način sprečavaju kod njega razvoj gordosti, a da podstiču razvoj smirenja. Ali, to često dovodi do upravo obrnutih rezultata: ne videći pozitivnih ocena za svoje ponašanje, dete duboko u sebi ne može sa tim da se pomiri. To se tada često pretače u izopačeni, npr. buntovni, ili obrnuto, u patološki strašljiv oblik ponašanja, u neprestano upoređivanje sebe sa drugima.
Na osnovu proučavanja od strane psihologa Ekaterine Burmistrove, roditelji pod smirenjem deteta ponekad podrazumevaju bespogovornu poslušnost ili kada se dete plaši da izrazi svoje mišljenje, ili pak pokušavaju da ga vaspitaju pomoću nasilja: „Susretala sam se sa slučajevima kada su pokušali da mu usade smirenje batinama i grdnjom: „Smiri se, tvoj greh se zove gordost“, — ali, takvim načinom vaspitanja se pre može odnegovati uvređenost i ozlojeđenost nego nešto drugo. Smirenje se ne sme naturati — njemu se može naučiti samo na primeru sopstvenog života.
Na smanjenje samopoštovanja deteta veoma snažno utiče i njegovo upoređivanje sa vršnjacima koji su od njega sposobniji, poslušniji, vredniji itd. Po Ekaterini Burmistrovoj: „Svi se ljudi rađaju sa različitim sposobnostima. Upoređivanje sa drugima uvek rađa osećanje da kod tebe nije sve u redu. Upoređivanje deteta moguće je samo sa njim samim — današnjeg sa jučerašnjim. Dete ne treba da sumnja u to da je sa njim sve u redu, da je on najbolji za svoje roditelje — npr. da je on najbolji stariji sin koji postoji! Smatra se normalnim da dete u predškolskom uzrastu treba da ima čak i visoko samopoštovanje, naravno – ne bez granica. Potom, kada dete pođe u školu gde ono za učiteljicu neće biti najbolje, gde će morati da uspostavlja odnose sa drugarima iz razreda, da napreduje u svim predmetima, to samovrednovanje će se korigovati. Dete će samo uvideti za šta je sposobno. Tako će njegova, u početku, povišena ocena sopstvenih vrednosti i sposobnosti odigrati ulogu zaštitnog oklopa koji ga čuva od naglog padanja mišljenja o svojim sposobnostima. Takvom će detetu biti lakše da uči”.
Po protojereju Borisu Levšenku: „Na osnovu svog pedagoškog iskustva, uverio sam se da je veoma važno ne samo ukazivati na nedostatke, već i zapažati vrline, pritom, ne samo kod dece već i studenata, pa i kod odraslih. Uvek je bolje oduševiti se onim što je čovek nešto zdravo usvojio, da je nešto savladao, a ako nešto pak nije uspeo, iskazati saosećanje u vezi sa tim. Dešava se da će sledećeg puta osoba to uraditi deset puta bolje”.
Ulazeći u doba puberteta dete sa niskim samopoštovanjem može postati ili plašljivo, ili agresivno — „naporno”.
Po Ekaterini Burmistrovoj: „Upravo takva deca upadaju u loša društva. Njima odgovara bilo koja zajednica u kojoj su prihvaćeni. Oni misle da nisu dovoljno dobri da bi birali, te dakle, ako su izabrali njih — s tim se mora saglasiti. Tada im je već mnogo teže pomoći nego mališanu-predškolcu”.
Direktor dečijeg doma u gradu Nerhete, protojerej Andrej Voronjin, osmislio je svoj metod rehabilitacije takve dece: „Kako bi se kod ”naporne“ dece oblikovala adekvatna predstava o samima sebi treba ih postaviti u nekakve ekstremne uslove. Dok čovek ne doživi takav unutrašnji potres, njegovo shvatanje o svetu, drugim ljudima i o samome sebi je izuzetno ograničeno. Zato smo štićenike našeg doma poveli u svojevrsni pohod. Sa desetogodišnjim dečačićima, bili smo na Elbrusu, penjali se na Beluhu, na Sablju (Subpolarni Ural), gde je temperatura i do minus 30, minus 40. To je skijaški marš; samo do planine ide se tri dana, spava se tako što se zakopava u sneg…”
Odlaze samo dobrovoljno, no želeći uvek više nego što su u stanju. Tek, posle takvog pohoda deca se prosto preporađaju: „Posle deset dana teškog pohoda deca se preporode tako, kako ih, naravno, ne možeš izmeniti ni za deset meseci. Ranije, naša su se deca osećala kao da su zakinuti za nešto u odnosu prema drugoj deci. A evo, kada odlaze u pohod oni se tada „uspravljaju“ — shvataju da oni u ovom životu ponešto i mogu. Stariji počinju da se brinu o mlađima.”
Autor Ina Karpova