Откако пратим образовање, а то је више од 22 године, мислим да смо имали свега једну или две регуларне школске године, без протеста и штрајкова.
Ова чињеница показује неколико ствари: 1. суштинску небригу државе за оне који нам васпитавају и образују децу, а припадају највишем образовном слоју: 2. немоћ синдиката да било шта промени упркос коришћењу свих метода синдикалне борбе; 3. оправдани бес родитеља због изгубљених часова, али и зато што им деца из школа излазе све неписменија, са оскудним знањем, што на наплату долази приликом уписа у средње школе и на факултете.
Слика свакако није црно-бела, ако се гледају аргументи незадовољних наставника и љутих родитеља (ђацима је ионако свеједно, они навијају да имају што мање часова).
Да не бих била „осуђена” као пристрасна, јер сам неко ко се 12 година бори прво са учитељицом, а онда са наставницима да докажем да моје дете има дислексију (некима сам чак морала да објашњавам шта је то, пошто нису научили на факултету), погледајмо аргументе и једних и других.
Родитељи сматрају да су просветари довољно плаћени за оно колико раде, а то је неколико часова недељно; имају три месеца летњег распуста, зимски, пролећни, јесењи, не раде викендом и празницима; уграђују се у цену екскурзија и шурују са издавачима уџбеника; држањем приватних часова могу да зараде још најмање једну плату; не сарађују са родитељима; многи су презахтевни, необјективни у оцењивању, не знају да предају…
Наставници сматрају да су им плате ниже од републичког просека и најмање дупло мање од запослених у јавном сектору, иако имају процентуално највише високообразованих; тврде да није тачно да имају толико слободних дана, јер час подразумева и припрему и папирологију и рад код куће; на годишњи одмор могу да оду само у најскупљим месецима за летовање јер се за њих школска година завршава тек када среде обимну документацију; у школе улазе пре 1. септембра јер ђаци имају поправне испите у августу, а такође је неопходно средити многу папирологију; родитељи су незаинтересовани за сарадњу, правдају изостанке деци и када то не би смели да раде; ученицима су дата сва права, тако да немају начина да се заштите од агресивних ђака и родитеља.
Прошле године је одржан најдужи штрајк у историји српског образовања и синдикати нису постигли ништа: остали су незадовољни и они и родитељи. Сада понављају причу, а држава им обећава да ће њима првима бити повећана плата, а заправо је реч о враћању на просек од пре шест година.
С друге стране, стоје и замерке да се синдикати боре само за плате, али и за чланство. Сетимо се гужве која је настала када је министар недавно покушао да утврди да ли су сва четири синдиката заиста репрезентативна. У троуглу држава–школе–родитељи, сви заборављају оне због којих смо ту: нашу децу. И да су све државе (и богате и сиромашне) које су тренутно најбоље у образовању на свету највише улагале управо у просвету и науку.
Мислите о томе…
Аутор: Сандра Гуцијан
Извор: Политика
Ова чињеница показује неколико ствари: 1. суштинску небригу државе за оне који нам васпитавају и образују децу, а припадају највишем образовном слоју: 2. немоћ синдиката да било шта промени упркос коришћењу свих метода синдикалне борбе; 3. оправдани бес родитеља због изгубљених часова, али и зато што им деца из школа излазе све неписменија, са оскудним знањем, што на наплату долази приликом уписа у средње школе и на факултете.
Слика свакако није црно-бела, ако се гледају аргументи незадовољних наставника и љутих родитеља (ђацима је ионако свеједно, они навијају да имају што мање часова).
Да не бих била „осуђена” као пристрасна, јер сам неко ко се 12 година бори прво са учитељицом, а онда са наставницима да докажем да моје дете има дислексију (некима сам чак морала да објашњавам шта је то, пошто нису научили на факултету), погледајмо аргументе и једних и других.
Родитељи сматрају да су просветари довољно плаћени за оно колико раде, а то је неколико часова недељно; имају три месеца летњег распуста, зимски, пролећни, јесењи, не раде викендом и празницима; уграђују се у цену екскурзија и шурују са издавачима уџбеника; држањем приватних часова могу да зараде још најмање једну плату; не сарађују са родитељима; многи су презахтевни, необјективни у оцењивању, не знају да предају…
Наставници сматрају да су им плате ниже од републичког просека и најмање дупло мање од запослених у јавном сектору, иако имају процентуално највише високообразованих; тврде да није тачно да имају толико слободних дана, јер час подразумева и припрему и папирологију и рад код куће; на годишњи одмор могу да оду само у најскупљим месецима за летовање јер се за њих школска година завршава тек када среде обимну документацију; у школе улазе пре 1. септембра јер ђаци имају поправне испите у августу, а такође је неопходно средити многу папирологију; родитељи су незаинтересовани за сарадњу, правдају изостанке деци и када то не би смели да раде; ученицима су дата сва права, тако да немају начина да се заштите од агресивних ђака и родитеља.
Прошле године је одржан најдужи штрајк у историји српског образовања и синдикати нису постигли ништа: остали су незадовољни и они и родитељи. Сада понављају причу, а држава им обећава да ће њима првима бити повећана плата, а заправо је реч о враћању на просек од пре шест година.
С друге стране, стоје и замерке да се синдикати боре само за плате, али и за чланство. Сетимо се гужве која је настала када је министар недавно покушао да утврди да ли су сва четири синдиката заиста репрезентативна. У троуглу држава–школе–родитељи, сви заборављају оне због којих смо ту: нашу децу. И да су све државе (и богате и сиромашне) које су тренутно најбоље у образовању на свету највише улагале управо у просвету и науку.
Мислите о томе…
Аутор: Сандра Гуцијан
Извор: Политика