Dobrota, ljubav, radost karakterišu stvaralačku porodicu – kaže Milica Novković, osnivač Centra za stvaralačku porodicu 
– Porodica koja je uspela da uđe u stvaralačko vaspitanje, koja je utemeljila svoj život na ljubavi i dobroti, postala je originalna, nova, uvek sveža, neponovljiva, slobodna, uvek u skladu sa božanskim principima. Stvaralačka porodica je prava slobodna porodica koja nikada ne zloupotrebljava slobodu, jer je stvaralačka sloboda uvek kontrolisana ljubavlju i dobrotom – kaže Milica Novković, koja već tri decenije uči ljude o stvaralačkoj porodici. Njen „Porodični bukvar“ mnogim porodicama doneo je novi početak, ljubav, radost.
Na pitanje kako stići do stvaralačkog vaspitanja, odgovara da se prvo mora prepoznati suprotnost – autoritarno vaspitanje koje karakteriše pet osnovnih modela: nagrađivanje, kažnjavanje, prezaštićavanje, verbalizam, zloupotreba imitatorskog oblika učenja.
– Prvi od pet autoritarnih vaspitnih modela jeste nagrađivanje deteta, tačnije njegovo uslovljavanje: ako uradiš ovo, dobićeš ono.
– Drugi je kažnjavanje, prinuda bilo koje vrste. To može da bude i batina, iako je zakonom zabranjena, a može i ucena: aha, nisi to uradio, onda nećeš dobiti obećanu nagradu.
– Treći vaspitni model je prezaštićavanje deteta od rada: neka, sine, mama će; škola ti je teška, ajde lepo preko veze da dobiješ dobru ocenu. Deca, prezaštićena od rada, reda, života, postaju užasna, pa mi roditelji često govore: „Ne mogu mu ništa, valjda će, kako raste, biti bolje.“ Znači, puštamo da sve ide anarhično, a kada vreme prođe i dete postane agresivno i pohlepno jer ga stalno uslovljavaju, lenjo telom, nesvesno, bezosećajno, roditelji kažu: „Ma kako, sve sam mu dao, a on meni tako vraća.“
– Četvrti model je verbalizam, prazne reči, kada od nekoga tražite da bude moralan, pošten, dobar, vredan, ali u nemoralnim, autoritarnim uslovima. To su prazne reči, ono čuveno: ajde, sine, lepo da razgovaramo! Skrenete detetu pažnju na to da nemate novca, a ono vam opet traži, ili da već ima 12 godina, a ništa ne radi u kući. Dete vas, naravno, ne razume jer ste ga do juče prezaštićavali, donosili mu hranu u krevet, puštali da ništa ne bude kako treba.
– Peti model je zloupotreba, ali imitatorskog oblika učenja. Tu se misli na zloupotrebu koja je najjača u negativnim virtuelnim i auditivnim sadržajima. Upotreba bi bila kada dete imitira dobre stvari, ali današnja porodica je u kandžama virtuelne i auditivne stvarnosti koja nudi potpuno negativne sadržaje, i jasno je da je to imitiranje nakazno.
Dete nisu pitali da li hoće na presto
– Dete proglasiše carem. Ujedinjene nacije još 1956. godine staviše ga na tron. Dete na presto, a roditelj i nastavnik u službi ostvarenja svih njegovih prava. Prava nisu sporna, sporan je način na koji se sprovodila dobra zamisao. Kada je način pogrešan, rezultati su loši, pa i najplemenitija ideja propada. Nažalost, dok umire ideja, stradaju i ljudi – smatra Milica. To što nije dobro, kaže, u našu zemlju stiglo je devedesetih godina dvadesetog veka iz materijalno razvijenog sveta.
– Prinuda je anatemisana u vaspitanju. Predlaže se blaga prinuda, blaga kazna. Moram priznati da mi tada nije bilo jasno šta se podrazumeva pod blagom prinudom. Danas razumem da je to vrsta negativnog uslovljavanja koja isključuje telesno i psihičko kažnjavanje, a dozvoljava uskraćivanje svega čime se dete nagrađuje kada je poslušno. Brzo sam razumela da su i blaga prinuda i pozitivna uslovljavanja, kazna i nagrada, štap i šargarepa, u stvari, autoritarna vaspitna sredstva stara koliko i čovek – kaže Milica i dodaje da tradicionalna porodica nije znala za kupovinu deteta.
– Pre samo nekoliko decenija, u našu tradicionalnu porodicu ugnezdili su se autoritarni modeli praveći haos nepoznat tradicionalnoj porodici. Otac, žena, dete, svako uspostavlja svoj sistem vrednosti. Svako bi mogao da osnuje svoju porodičnu stranku jer svako ima neke svoje interese koje brani i ne boji se da ih brani, jer je batina i zakonom zabranjena. Prinudu u klasičnom smislu zamenjuje blaga prinuda, koja nije ništa drugo nego kažnjavanje oduzimanjem materijalnih zadovoljstava na koje su navikli članovi porodice.
Pored blage prinude, uvedena je i plišana prinuda u vidu kupovine čoveka, prezaštićavanja od rada, reda i života. Najjača prinuda klizi sa ekrana i takođe je plišana jer deluje indirektno. U takvoj porodici svako se bori da ostane na vrhu piramide, ne shvatajući da je ona već srušena. U tom otimanju za vrh nepostojeće piramide prava je klizavica. Svako želi da bude gazda, da ga drugi služe, da mu drugi kupuju sve što poželi. Osnovni red nepoznat je savremenoj autoritarnoj porodici – zaključuje Milica Novković.
Tako naša sagovornica, shvatajući zamke ponuđenog načina vaspitavanja, razvija teoriju svog profesora Petra Savića, izumitelja ovog modela, koji je prepoznao autoritarno vaspitanje kao prepreku duhovnom rastu.
– Petar Savić teoriju je razvio 1932. godine. Ja sam njegov učenik i u praksi sam od 1973. počela da upražnjavam njegove metode. Dvadeset godina vežbala sam kako da svoje učenike u školi oslobodim autoritarnih vaspitnih modela. Nikada ih nisam kaznila nedovoljnom ocenom, jer je njihovo znanje moralo sazreti. Bezuslovno čekanje bilo je zakon, ali zakon koji je podrazumevao svakodnevni rad, na bazi dobrovoljnosti. Nikada ih ničim nisam potkupila da bi se pokrenuli na rad. Pokretali su se sami kada sam im nesebično otkrivala sve tajne učenja, provodeći ih hrabro kroz mračnu šumu znanja onda kada su tražili moju ruku.
Oduševljavalo me je saznanje da je odsustvo autoritarnosti donosilo neverovatan napredak u učenju, u odnosima između učenika i učenika, učenika i profesora. Stvaralačko vaspitanje sprovedeno samo u predmetu koji sam ja predavala bilo je dovoljno da harmonizuje emocije i um i učenici su počeli i sve ostale predmete da uče s ljubavlju. Shvatali su lako da je sve povezano, da je sve jedno. Više im nije smetala autoritarnost roditelja i nastavnika, ili su vešto znali da je preduprede i prihvate. Glavni zadatak stvaralačkog vaspitanja jeste kako da pronađe što lakši i bezbolniji put da se čovek oslobodi vlastite autoritarnosti nad drugim i sobom – napisala je Milica u svom „Porodičnom bukvaru“.
Majke su zvocare
Godine 1995. Milica napušta školu i otvara privatni vrtić, piše, podučava. Zanimljiva su i njena zapažanja o tome kako ljudi reaguju na ono što govori, radi, o čemu piše.
– U početku sam bila začuđena jer su me majke zvale i govorile: „Sve je to lepo napisano, ali ne znam odakle da krenem…“ Dugo mi je trebalo da shvatim da nije upotrebljen dobar glagol: zna ona, ali nešto se isprečilo. Šta? Isprečilo se izgubljeno poverenje. Nije problem u tome što ona ne zna odakle da krene, nego u tome što je izgubila kredibilitet. I šta sad treba da se dogodi da krenemo od početka?
Predlažem da roditelji zajedno čitaju moj bukvar, sve je unutra, pravljenje dogovora o tome kako ćemo, šta ćemo. Početak može da bude i pravljenje zajedničkog plana. Najveći problem i najveći broj sukoba u porodici nastaje zbog rada, odnosno nerada, a rad je i kada dete uči, i kada sprema kuću, i kad pere zube, i kad sprema svoju sobu, i kad baca đubre… Problem je u tome kako smo prilazili vaspitanju dece. Sve je bilo ili milom ili silom. Dakle, sada treba revitalizovati osnovni nagon za radom, ljubav prema učenju, prema svojoj sobi, prema svom telu.
– Treba sesti sa decom, ispisati sve moguće poslove, neka i najmlađi član bira šta će da radi. E sad, zamislite šta se dogodi! Dogodi se da deca hoće, a neće mame. Mame su veliki problem. Zovu me i kažu da ne mogu više da izdrže u svojoj kući, da su robinje, a u stvari izigravaju žrtve. A kad muž i deca, čak i ona najmlađa, pograbe poslove, majka ima potrebu da dominira rečima. Ona postaje nasilna verbalno, a kad se malo odmori, smulja onaj plančić negde i razori dogovor. Neverovatna manipulacija dešava se u porodici, a zatim se prenosi u školu, na radno mesto – objašnjava Milica.
Muškarci bez vlasti
– Muža, koji je do samo pre nekoliko godina bio na vrhu porodične piramide, nemilosrdno spuštaju s nje, u stvari piramida se urušila, a s njom i otac. Kad se pada sa vrha, mnogo boli. U čudu se našao muškarac, vekovni gazda. Danas on samo pokušava da sam odbrani svoja prava jer su se svi urotili protiv njega, a stali na stranu žene i deteta. Muž je poprilično zbunjen jer pamti da se majka tradicionalne porodice retko žalila ocu i da je mnogo šta u vaspitanju rešavala sama. Zvocanje žene i nemirluci dece dodatno ga opterećuju. Vidi on da ženu i decu podučavaju televizija, štampa, razne organizacije. Zašto niko nije pripremio muškarca za gubitak vlasti u porodici? Pitanje i nije šaljivo kako se čini. Zbilja je morala postojati psihološka priprema muškarca za njegov novi položaj u porodici i društvu.
Mladi muškarci gledaju sudbinu savremenog oca i ne pada im na pamet da osnivaju porodice, što dodatno frustrira devojke i stvara nove oblike nasilja među mladima. Ima li izlaza iz tog haosa? Vrata koja vode izlazu prva će otvoriti žena. Sudbina sveta je u rukama stvaralačke žene. Kada se to dogodi, sve će biti podređeno zdravoj porodici, zdravom potomstvu. Biće prirodno da majka danas bude stvaralački lekar, političar, dok muž neguje decu, da sutra on bude stvaralački profesor, inženjer, dok ona s puno ljubavi čini ono što je on činio juče družeći se sa decom. Znam da ima žena koje će bolno uzviknuti: „Zar da opet mi držimo tri stuba kuće, a jedva smo čekale da se toga oslobodimo?“ Za početak, da – kaže Milica i konstatuje da će savremena žena pomoći savremenom muškarcu da s lakoćom dostigne duhovnu harmoniju koja će biti u skladu sa materijalnom lepotom koju su zajednički stvarali vekovima.
Osnovni principi stvaralačkog vaspitanja
1. Poželjno je da dete do sedme, a još bolje do dvanaeste godine, bude zaštićeno porodičnom matricom tako što će agresivni mediji biti pod kontrolom roditelja. Znamo da je roditelju nekad lepše i lakše dok dete mirno sedi i pohlepno guta sve što nude mediji. Samo ljudi koji nemaju znanje, nemaju ni odgovornosti.
2. Prinuda i sve vrste uslovljavanja moraju zauvek nestati kao sredstva vaspitanja dece. Time se potpuno stvaraju pozitivni emocionalni uslovi za razvoj pozitivnih emocija kod dece.
3. Primeniti principe stvaralačkog vaspitanja u porodici znači nadgraditi učenje imitiranjem učenjem samoradom, kroz koje će dete spoznati sve svoje izvorne nagone. To znači da dete sve radi samo, a roditelj podstiče samorad deteta.
4. Bezuslovno čekajte da dete samo obavi posao.
5. Centralno mesto u stvaralačkom vaspitanju zauzima stvaralačka demokratija čiju srž predstavlja samorad, samoučenje, samoobrazovanje, rad u odsustvu autoritarnosti.
6. Greška koju načini dete nije razlog za kaznu. Kazna ne postoji. Nagrada kao pozitivno uslovljavanje takođe je isključena, jer podstiče pohlepu i rad bez ljubavi.
7. Roditelj je po prirodi stvari vodič svome detetu.
– Cilj mog tridesetogodišnjeg rada bio je i ostao da pokažem ljudima da su harmonizovane emocije u čoveku u porodičnim odnosima ključ koji vodi ka dobru i ljubavi, čovečnosti… U odsustvu autoritarnosti emocije će biti u harmoniji. Harmonizovane emocije jesu ključ koji otvara bravu zadovoljstva, dobrote, bravu koja se nalazi unutar čoveka. Kada čovek postigne to stanje, tada se bez njegove volje otvaraju stalno odškrinuta vrata iza kojih strpljivo čeka ljubav, večna i neuništiva – konstatuje Milica Novković.
U Centar za stvaralačku porodicu u Beogradu svakodnevno sa raznih strana pristižu roditelji koji žele da poprave ono što je pokvareno, da nauče ono što nisu znali, ili dovode mališane da bi im se pomoglo. Ona savetuje, razgovara, drži predavanja, podstiče na promene. U njenom bukvaru sve je objašnjeno, tu su predlozi, sugestije, testovi. Predavanja o stvaralačkom vaspitanju držala je i u drugim zemljama, a novo izdanje bukvara koje će biti prevedeno na engleski i ruski zvaće se „Revolucija svesti“.