Кад су деца мала трудимо се да их увек имамо на оку и ретко размишљамо да им се нешто може десити. Ипак, у препуном парку са двоје или троје деце, лако се може десити да се једно попне на врх пењалице и да, док га убеђујете да сиђе, друго изгубите из вида. Или, када дете мало порасте, па постане нормално да само одлази у школу и остаје само код куће, а вас брига не напушта. Због таквих ситуација важно је да ваше дете неке ствари зна унапред. Може ли ваше дете рећи да зна све ово што следи у тексту?
Знам када и како позвати помоћ, знам телефонске бројеве хитне помоћи (194), ватрогасаца (193), полиције (192).
Никад не пишем своје личне податке на предмете и друга места на којима их свако може видети.
Разговарам са својим родитељима о стварима које су ми се догодиле, а које ме плаше и због којих се осећам нелагодно или тужно.
Знам разлику између „добре“ тајне и „лоше“ тајне. Добра тајна је забавна и због ње смо весели, попут изненађења за рођендан. Лошу тајну је непријатно чувати и због ње смо узнемирени. Такву тајну треба да поверимо родитељима или другој одраслој особи у коју имамо поверења и то нас не чини „издајицама“.
Знам да је странац свако кога не познајем добро. Иако те људе препознајем (продавац у маркету, поштар…), све су то странци.
Странац може бити особа која је љубазна према мени и зна моје име, али свеједно никада нигде с њим не одлазим, без присуства родитеља. Странцима никада не говорим своје пуно име, где станујем или друге личне податке.
Избегавам да се потпуно сам/а играм ван куће или на јавним местима.
Кад ходам близу пута, увек идем страном којом могу да видим аутомобиле који ми долазе у сусрет. Опрезан/на сам кад видим да се неки аутомобил зауставља близу мене. Никад не идем краћим путем ако се ради о усамљеним или напуштеним местима.
Знам да не смем да се заустављам поред странаца у непознатим аутомобилима, иако се странац у аутомобилу може чинити насмејан и љубазан. Ако треба да бежим, трчим у супротном смеру од оног којим непознати аутомобил долази.
Ако сам у опасности, знам да је за мене боље ако вичем и бежим, него да покушам да се сакријем. Ако ми приступи странац с чудном или лошом намером, ја ћу викати „упомоћ“, трчати према другим одраслим особама и рећи им шта се догађа.
Ако се нађем у невољи, у реду је да вичем и да се борим – треба да покушам да учиним све! Викање је најважније, треба да вичем; „НЕ“, „УПОМОЋ“ или „ВАТРА“ – како би привукао/ла пажњу других људи.
Знам да кад сам сам/а код куће, треба да затворим прозоре и закључам врата. Ако се вратим кући, (а знам да родитеља нема) и затекнем откључана врата или разбијен прозор, отићи ћу код особе коју добро познајем или ћу се вратити у школу и обавестити одрасле особе о догађају.
Знам како да назовем родитеље или друге особе у које имам поверења, уколико сам уплашен/а кад сам сам/а код куће.
Ако зачујем звоно на вратима кад сам сам/а код куће, знам да прво треба да упитам „Ко је?“. Никада не говорим да сам сам/а код куће и никад не отварам врата ако сам сам/а код куће, осим кад ми родитељи кажу да ће неко доћи.
Телефон: Знам да никад не смем да кажем да сам сам/а кад на телефон назове странац. Ако звони телефон, пустићу да се укључи аутоматски телефонски одговор или ћу рећи; „Мама/тата се овога тренутка не могу јавити, али су ме замолили да преузмем вашу поруку.“ Ако с друге стране зачујем чудне звукове или речи које ме плаше, спустићу слушалицу и о томе обавестити родитеље.
Интернет: Знам да никад не смем да дајем своје личне податке (име и презиме, адресу, број телефона…) на интернету или особи коју сам упознао/ла путем интернета. Знам да никада не смем уговарати сусрет с особом коју сам упознао/ла преко интернета, без знања и присутности родитеља.
Извор: Лукин портал за дјецу