Neće da diše, neće da deli, neće ništa…
Uprkos tome što roditelje i dalje doživljava kao svemoćne, skoro svu svoju energiju i vreme mališan troši na otpor i suprotstavljanje zahtevima koje oni postavljaju. Iako je nesigurno i povučeno, želi da se domogne moći koju imaju odrasli.
Ovo je stresan period jer dete često menja raspoloženje, ljuti se, gubi kontrolu. Kada odrasli pokušaju da mu pomognu u nečemu, dete reaguje tako što grize, šutira ili udara glavom o zid, pod ili neki predmet.
Neće da diše. Neka deca u tim momentima zadržavaju dah, ne dišu što deluje krajnje dramatično. U tim trenucima roditeljima kroz glavu prolaze najstrašnije slike, boje se posledica toga što dete ne diše, čak i kad to na prvi pogled izgleda potpuno apsurdno – da li će ikada ponovo da prodiše, da li će možda da pomodri, šta će se desiti sa mozgom bez kiseonika? Ništa strašno se neće desiti – kratak prekid u disanju ne ostavlja trajne posledice. Po prestanku disanja telo se opušta i dete automatski ponovo počinje da diše. Ako se ovo dešava retko i kratko traje – ubrzo će prestati. U protivnom roditelji treba da razgovaraju sa lekarom.
Više zagrljaja i utehe. Zamka u koju upadnu odrasli ukoliko dete pravi ovakve scene je da odustanu od primene discipline, misleći da će mu tako pomoći. Naprotiv , doslednost u disciplinovanju je neophodna upravo u ovakvim situacijama, čak i više nego do tada. Ali, sigurno mu je potrebno i više grljenja i utehe. Kada dete “pravi scenu”, ne diše, najbolje je odvesti ga na sigurno mesto, u njegovu sobu i reći mu da vam se ne sviđa kako se ponaša i da ćete se vratiti kada se smiri. Kada počne da diše i umiri se – utešiti ga i reći da mu se to događa zato što ne ume da se kontroliše, ali da će to vremenom uz vašu pomoć naučiti. Zato je dobro dati lični primer kada vas nešto jako uznemiri, kako vi to prevazilazite. Dete najbolje uči putem identifikacije sa roditeljima ili drugim odraslim osobama iz okruženja.
Agresivnost prema vršnjacima. Kada je dete agresivno prema drugoj deci, otima igračke, gura ih želeći da se odbrani – to radi zato što ne zna kako da se zaustavi. U takvim situacijama roditelji druge dece će reagovati tako što će sklanjati svoju decu od njega jer mu ne veruju, a to saznanje će njemu teško da padne. Zato je važno da mu se objasni pre nego što dođe u grupu da takvo ponašanje nije dobro, da druga deca ne vole da ih gura i da će morati da ga ostave kada to radi. Onda to zaista i treba uraditi uz komentar da mora da nauči da se kontroliše. Ovo je veliki zadatak za dete, ali roditelj mora da mu pomogne da prevaiziđe agresiju. Disciplinske mere izolacije su nekada u ovim slučajevima neophodne jer ono tako uči da će mu biti nametnute granice ako izgubi kontrolu. Očigledan način učenja šta je agresija je i isto ponašanje drugog deteta – tako će uzajamno učiti kako da se kontrolišu.
Deljenje stvari sa drugima. Treća godina je pravo vreme da dete nauči da deli stvari ako mu je to problem. Pre nego što u posetu dođu druga deca, treba zajedno sa njim odabrati igračke koje želi da deli a ostale skloniti. Deljenje je jedna od većih poteškoća u detinjstvu, ali ako se detetu jasno stavi do znanja da se to od njega očekuje – naučiće sigurno.
Ako dete čuva neko drugi, mora sa roditeljima da usaglasi postupke u vaspitanju i da ih čvrsto i dosledno sprovodi kako bi ono naučilo šta je poželjno ponašanje a da istovremeno ne bude narušeno njegovo samopoštovanje.
Izvor: mojpedijatar