Замислите девојчицу од осам година која пази на млађег брата док мајка плаче у соби. Или тинејџерку која смирује оца после свађе, брине о буџету, теши мајку након што је тата излетео бесан из стана или води разговоре који нису за њене уши. Споља — одговорна, зрела, поуздана. Изнутра — исцрпљена, сама, уплашена.
Ово је свакодневица тзв. парентификоване деце — оних који су, уместо да их родитељи негују, преузели улогу емотивних или практичних ослонаца својих породица.
Шта је заправо парентификација?
Термин је први пут увео мађарски психијатар Ivan Böszörményi-Nagy седамдесетих година прошлог века. Реч је о процесу у коме дете преузима родитељске улоге — брине о млађој деци, управља кућом, регулише емоције родитеља или посредује у породичним конфликтима.
Постоје два облика: инструментална парентификација (физичке обавезе — кување, чишћење, брига о браћи и сестрама) и емотивна парентификација (бити емоционални ослонац родитељу — слушати његове бриге, бити му „друг“, регулисати његово расположење). Емотивна је, према истраживањима, далеко штетнија по развој личности.
Према истраживању објављеном у Journal of Child and Family Studies, процењује се да је свако пето одрасло дете искусило неки облик парентификације током одрастања, при чему су девојчице статистички чешће погођене него дечаци.
Требало је да буде заштићена
Парентификована ћерка је од малих ногу осећала терет који није био њен. Видела је мајку без емотивне подршке. Гледала је оца како ради без престанка. Њена емпатија — дар који је носила — претворио се у замку. Почела је да верује да је она разлог за њихов стрес. Да је терет. Да заузима превише места.
Родитељи нису били зли ни без љубави за своју децу. Они су, како истичу психолози, долазили из генерације која није разумела емотивне потребе деце — генерације где се од деце очекивало да „буду јака“, да не праве проблеме, да помогну. Нису знали за дугорочне последице које остављају на њу.
Парентификација није увек последица лоше намере — често је то циклус преношен с колена на колено. Родитељи који сами нису имали своје емотивне потребе задовољене, несвесно траже ту испуњеност од сопствене деце.
Др Линдзи Гибсон, клинички психолог и ауторка књиге Одрасла деца емоционално незрелих родитеља
Како то изгледа у одраслом добу
Као одрасла жена, она се и даље осећа као терет. Претерано се извињава. Претерано објашњава. Боји се да узнемири некога или изазове конфликт. Љутња? Ретко је показује. Уместо тога, њене емоције живе у телу — у хроничном болу, упалним процесима, исцрпљености.
Ово није метафора. Истраживања у области психонеуроендокринологије потврђују директну везу између дуготрајног емотивног потискивања и физичких симптома. Студија Универзитета у Харварду показала је да одрасли који су као деца преузимали емотивне улоге родитеља имају повишене маркере инфламације у крви, што их ставља у ризичну групу за низ хроничних болести.
Једна од најчешћих последица парентификације јесте образац у одраслим везама. Парентификована жена гравитира ка особама које превише траже — ка онима којима треба спасавање, поправљање, стално бављење њиховим потребама. Ово није случајност. То је њој позната улога.
Неуролошки, мозак тражи оно што препознаје као „сигурно“ — а за њу, сигурно је увек била брига о другима, не о себи. Односи у којима је она „спаситељица“ активирају исте неуронске мреже које су формиране у детињству.
Када су деца научена да зарађују љубав кроз услуге и емотивну подршку, она улазе у одрасле односе верујући да љубав мора бити заслужена. Почињу да се плаше да су недовољне ако не дају све од себе — чак и када их то уништава.
Шта њој треба да чује
Она треба да зна да није била терет. Да је њена емпатија била дар који је њено окружење искористило на начине који нису били фер према њој. Да је заслужила заштиту, бригу, детињство без одговорности коју је требало да преузму одрасли.
Она треба да зна и да аутентична љубав не захтева да она ради све сама. Да они који је воле неће побећи ако она постави границу.
И можда најважније — она треба да зна да је исцељивање могуће. Истраживања показују да психотерапија, посебно терапија заснована на привржености, може значајно побољшати квалитет живота одраслих који су искусили парентификацију.
Парентификација је тема која је деценијама била тиха. Говорити о њој не значи окривити родитеље — значи разумети систем који је био дубоко поремећен, у коме су и родитељи били жртве сопствених рана.