„Дете је дете, да га волите и разумете“, одавно је написао Љубивоје Ршумовић. И већини деце љубав није била ускраћена, док је разумевање од стране родитеља, наставника и старијих из њиховог најближег окружења нешто на чему је требало много да се ради. Колико имамо разумевања за децу? Да ли довољно разумемо њихове проблеме, потребе и жеље?
У нашој свакодневици која је оптерећена економском, друштвеном и моралном кризом никада немамо довољно времена.
С једне стране, учитељи и наставници су оптерећени администрацијом, преобимним наставним планом и програмом, својим другим обавезама и личним проблемима. С друге стране, родитељи већи део дана проводе на својим радним местима. Велики број њих ради викендом и празницима, неки чак и немају сталан посао.
Стресови, страхови и опште незадовољство чине нас нервозним, намргођеним и безвољним. Како се онда дете осећа када код куће и у школи гледа натмурена лица?! Деца, далеко снажније од одраслих, осећају и препознају расположења других које често прелази и на њих саме. Зато је врло важно да покушамо да променимо став према свему ономе на шта не можемо да утичемо и да чешће разговарамо са децом. Разговор не мора да траје дуго, али нека буде искрен и садржајан.
Откад радим у школи трудим се да разумем своје ђаке, али неретко се питам да ли их разумем на прави начин. С обзиром на то да је давање савета далеко лакше од разумевања, сваку генерацију испраћам уз реченице које су имали прилике да чују све време док сам била њихова наставница. Ако бих то преточила у писмо, оно би, најкраће, изгледало отприлике овако:
Драга децо,
Знам да не волите када вам се деле савети, али то је део учитељског посла – посла који је пре свега позив да дамо све од себе како би вас извели на пут којим ћете срећни и храбри корачати кроз живот. Не заборавите да смо и ми одрасли некада били деца и да смо били несташни, тврдоглави и свадљиви, али смо били и добри другари и послушни кад треба, баш као и ви данас, баш као што ће таква бити и ваша деца за двадесетак година.
Као неко ко је завршио школу пре више од тридесет година и као неко ко ради у школи исто толико, мислим да могу да вам дам неколико савета који не застаревају.
Никада немојте да се секирате због оцене. Мања оцена је само знак да треба више да се потрудите. Будите пажљиви на часу јер се на часу највише научи и мање ћете проводити време над књигом. Учите помало, али редовно, нарочито када су страни језици у питању.
Будућим средњошколцима бих поручила да не брину ако упишу школу коју нису желели, или су желели, а онда касније схватили да то није за њих. Одлуке могу да се мењају, некада чак и морају ако видимо да су погрешне.
Да не бисте долазили у сукоб са својим другарима, никада немојте да им говорите или радите нешто што и вама не би пријало и због чега бисте били љути или тужни. Разговарајте искрено јер без тога нема искреног другарства.
Најбоља и најдужа пријатељства стичу се баш у основној школи.
Откријте свој таленат! Сигурна сам да свако од вас има неки таленат: лепо цртате, пишете, певате, глумите или играте. Друга реч за таленат је „дар“ – поклон који сте добили на рођењу и на вама је да уживате у њему, али и да га поделите са другима тако што ћете га показати. Важно је да га негујете и да га не запостављате ма колико имали обавеза касније у животу.
И за крај, оно најважније! Којимгод послом се бавили, којегод школе завршили, најважније је да будете добри људи. Само добар човек може бити срећан. Учите да будете срећни. То је, признајем, најтеже научити, али вреди сваког труда.
С поштовањем,
Марина Раичевић