„Dete je dete, da ga volite i razumete“, odavno je napisao Ljubivoje Ršumović. I većini dece ljubav nije bila uskraćena, dok je razumevanje od strane roditelja, nastavnika i starijih iz njihovog najbližeg okruženja nešto na čemu je trebalo mnogo da se radi. Koliko imamo razumevanja za decu? Da li dovoljno razumemo njihove probleme, potrebe i želje?
U našoj svakodnevici koja je opterećena ekonomskom, društvenom i moralnom krizom nikada nemamo dovoljno vremena.
S jedne strane, učitelji i nastavnici su opterećeni administracijom, preobimnim nastavnim planom i programom, svojim drugim obavezama i ličnim problemima. S druge strane, roditelji veći deo dana provode na svojim radnim mestima. Veliki broj njih radi vikendom i praznicima, neki čak i nemaju stalan posao.
Stresovi, strahovi i opšte nezadovoljstvo čine nas nervoznim, namrgođenim i bezvoljnim. Kako se onda dete oseća kada kod kuće i u školi gleda natmurena lica?! Deca, daleko snažnije od odraslih, osećaju i prepoznaju raspoloženja drugih koje često prelazi i na njih same. Zato je vrlo važno da pokušamo da promenimo stav prema svemu onome na šta ne možemo da utičemo i da češće razgovaramo sa decom. Razgovor ne mora da traje dugo, ali neka bude iskren i sadržajan.
Otkad radim u školi trudim se da razumem svoje đake, ali neretko se pitam da li ih razumem na pravi način. S obzirom na to da je davanje saveta daleko lakše od razumevanja, svaku generaciju ispraćam uz rečenice koje su imali prilike da čuju sve vreme dok sam bila njihova nastavnica. Ako bih to pretočila u pismo, ono bi, najkraće, izgledalo otprilike ovako:
Draga deco,
Znam da ne volite kada vam se dele saveti, ali to je deo učiteljskog posla – posla koji je pre svega poziv da damo sve od sebe kako bi vas izveli na put kojim ćete srećni i hrabri koračati kroz život. Ne zaboravite da smo i mi odrasli nekada bili deca i da smo bili nestašni, tvrdoglavi i svadljivi, ali smo bili i dobri drugari i poslušni kad treba, baš kao i vi danas, baš kao što će takva biti i vaša deca za dvadesetak godina.
Kao neko ko je završio školu pre više od trideset godina i kao neko ko radi u školi isto toliko, mislim da mogu da vam dam nekoliko saveta koji ne zastarevaju.
Nikada nemojte da se sekirate zbog ocene. Manja ocena je samo znak da treba više da se potrudite. Budite pažljivi na času jer se na času najviše nauči i manje ćete provoditi vreme nad knjigom. Učite pomalo, ali redovno, naročito kada su strani jezici u pitanju.
Budućim srednjoškolcima bih poručila da ne brinu ako upišu školu koju nisu želeli, ili su želeli, a onda kasnije shvatili da to nije za njih. Odluke mogu da se menjaju, nekada čak i moraju ako vidimo da su pogrešne.
Da ne biste dolazili u sukob sa svojim drugarima, nikada nemojte da im govorite ili radite nešto što i vama ne bi prijalo i zbog čega biste bili ljuti ili tužni. Razgovarajte iskreno jer bez toga nema iskrenog drugarstva.
Najbolja i najduža prijateljstva stiču se baš u osnovnoj školi.
Otkrijte svoj talenat! Sigurna sam da svako od vas ima neki talenat: lepo crtate, pišete, pevate, glumite ili igrate. Druga reč za talenat je „dar“ – poklon koji ste dobili na rođenju i na vama je da uživate u njemu, ali i da ga podelite sa drugima tako što ćete ga pokazati. Važno je da ga negujete i da ga ne zapostavljate ma koliko imali obaveza kasnije u životu.
I za kraj, ono najvažnije! Kojimgod poslom se bavili, kojegod škole završili, najvažnije je da budete dobri ljudi. Samo dobar čovek može biti srećan. Učite da budete srećni. To je, priznajem, najteže naučiti, ali vredi svakog truda.
S poštovanjem,
Marina Raičević