Da mogu da biram, imala bih drugo dete prvi put. Onako, pre prvog. Znam, zvuči glupo, ali sigurno ima mama koje klimaju glavom. Imati dete kad ga nemaš prilično je stresno. Imati dete kad već imaš jedno, ni blizu toliko.
Otvoreno priznajem, bar meni, prvih nekoliko meseci s detetom bilo je zastrašujuće. Divno, puno emocija, fizički naporno, ali često zastrašujuće. Sve što se dogodi, događa se prvi put, a iako si ti sve pročitala u nastojanju da se pripremiš i odradiš dobar posao, stalno osećaš pritajeni stres. Neverovatno si posvećena detaljima. Sve znaš. Koliko često beba jede i kad otprilike. Koliko ima mokrih pelena. Koliko glasno podrigne. Koliko je tačno bila duga i teška na poslednjem pregledu. Sve. Jer to je sad tvoj posao. Moraš sve znati, sad si mama.
I, ako si ljudsko biće, nekad ti je poprilično teško. Nekad te strah. Nekad si umorna. Nekad si usamljena. Nekad ti se jednostavno, onako ljudski, ne budi opet u tri ujutro.
Kad to prolaziš drugi put, dani su puno kraći, a ti si manje fokusirana. Bar ja. Teško se fokusirati na bebu kad tvoje starije dete sve to vreme traži brigu, ljubav i ogromne količine pažnje. Koliko mokrih pelena? Ma dosta, sigurno dosta jer stariji je bar 5-6 puta skakao oko presvlačilice danas. Kad je zadnji put jelo? Pa, prema komentaru starijeg „zašto je bata opet gladan?’“ rekla bih – nedavno.
Kad ne dojiš, ne preslvačiš ili ne kupaš, onda se igraš, čitaš priče, kuvaš ili pereš nenormalne količine veša. Spremaš u vrtić ili odlaziš po starijeg ako nema nikakvih nervoza u vrtiću. Ako ima onda fućkaš vrtić, nećeš riskirati… Šetnje više nisu besciljno lutanje jer idete do tobogana. Nema odmora. Nema onih trenutaka tihog gledanja bebe kako spava jer uglavnom netko drugi traži da gledaš njega. Osim ako se slučajno desi da zaspu u isto vreme ili mlađi zaspi na duže razdoblje. Te retke, čarobne trenutke si zapravo toliko u čudu da nisi sigurna – šta sad. Leći? Istuširati se u miru? Čitati knjigu? Gledati neki film? Meni se obično desi dok razmišljam što bi tačno da čarolija prođe.
Pa kako je onda lakše? Nisam ni ja sigurna. Ali puno je lakše.
Dani su zabavniji. Jer budimo realni, bebe su slatke, ali razgovori s njima su prilično jednosmerni. Kad imaš starije dete, imaš s nekim da razgovaraš dok se brineš za manje. (Ko misli da s trogodišnjakom ne možeš voditi zabavan razgovor je sumanut. Trogodišnjaci su zabavniji od većine odraslih koje znam).
Šta još? Pa, imaš manje vremena i energije za brigu. Okupati, počešljati, nahraniti i zabaviti još dva ljudska bića oduzima velike količine energije. Znaš ono kad imaš malu bebu pa noću nekad ne možeš zaspati jer slušaš svaki zvuk koji proizvede, a beba eto guguće u tri ujutro? Kad ti je to druga beba, sve su šanse da si toliko umorna da se budiš samo za hranjenja i 16 sekundi kasnije spavaš. Gugutao-ne gugutao. Bar je meni tako.
Kad je Jakov bio mali, navukla sam se na Candy Crush Sagu. Naime, iako je on super spavao po noći i budio se samo za hranjenja, ja nisam mogla zaspati nakon toga. Pa sam noćima visila na telefonu i igrala igricu. Sad mi se desilo da ne mogu da zaspem nakon hranjenja ukupno tri puta u ova skoro četiri meseca. Mislim da ne trebam ništa više reći.
Razlika je i u tome što znaš da dojenačko razdoblje ne traje večno. Da će sve te neprospavane noći malo po malo postati prospavane. Da nećeš morati stalno gledati na sat u onim prilikama kad negde odeš bez bebe (dojenje je kao produljena pupčana vrpca kaže moja prijateljica-i potpuno je u pravu). Da ćeš jednom, tamo negde u budućnosti, možda popiti i koju čašu vina previše s prijateljima ili plesati celu noć.
I dok je sve to super, najvažnije – imaš starije dete, hodajući dokaz da ti to možeš.
Izvor: BitiMama