„Ова данашња деца, па то је страшно!”
„Генерације су све горе и горе!”
„Све је мање добре деце, све је то размажено и распуштено!”
Ех, да ми је да сам добила динар сваки пут кад сам нешто слично чула и прочитала, сад бих била милионер. Само, има један проблем. То није сасвим тачно. Недавно сам се уселила у нову зграду и добила нове комшије. Враћајући се из шетње са децом, застала сам кратко испред улаза и разговарала телефоном. Из зграде је изашао комшија, дечак од 10 година, видео ме са колицима и стао поред мене. Завршила сам разговор и питала га збуњено да ли је нешто хтео. Одговорио је: „Не, само сам сачекао да завршите да питам да ли вам треба помоћ.” Дечак од десет година. Колико је само труда уложено у његово васпитање? Није се сигурно са тим манирима родио. Знате ли шта то говори? Није до деце – до НАС ЈЕ. Свако дете се може васпитати да буде учтиво, увиђавно и љубазно. Али не уме сваки родитељ да васпитава.
Недавно сам на једном блогу прочитала причу о жени која је пар сати након порођаја први пут у руке узела своје дуго очекивано чедо. Сестру која јој је дете донела упитала је: „Хоће ли јој се ове беле бубуљице повући?” „Зар је то све што видите на свом детету?”, упитала је сестра хладно. Да, ми смо склони томе да видимо само оно мање лепо, оно што одскаче, што смета. Ако видите гомилу добре деце и једно које иде и разбија, руши, ломи – нећете посветити ни грам пажње овој доброј, већ ћете се потпуно усмерити на малог хулигана.
Деца хулигани постоје. То није спорно. Али њих је мање, много мање него добре деце. Све то што раде заправо је очајничка жеља за пажњом. Било каквом. И док је сва пажња усмерена на њих, док једно или двоје деце у сваком разреду представљају главобољу за наставнике и родитеље, ту је оних 20 које нико не примећује, који не могу да дођу на ред.
Зато, хајде да то променимо. Хајде да видимо умемо ли да на површину извучемо оно лепо, оно вредно дивљења, оно чему треба да стремимо. Има ли добре деце? Ох, да, више него оне „лоше”! Ко су сви они ђаци, физичари, математичари, информатичари, који нас ките медаљама из целог света и због којих смо поносни на своју земљу? Зар то нису добра деца? А они ђаци који се због сиромашног друга одричу екскурзије, па сви заједно сакупљају за њега новац? Или они који прескачу ужину и другу који иде у папучама – купују нове ципеле? Јесу ли то те све горе и горе генерације? А деца која сређују паркове, која обилазе своје баке и деке, која устају у аутобусу да уступе место старијима? Да ли њих неко примећује? Да ли о њима пишемо, говоримо? Они су ту, сваког дана, у паркићима, школама, у зградама. Да помогну младим мамама које вуку намирнице и колица, старијима којима је помоћ потребна. Ту су да уступе место у аутобусу и да се то сматра сасвим нормалним, да то нико не похвали. Ту су да донесу медаље са светских такмичења у математици, да им обећамо дочек на балкону, а онда одлучимо да за њих тамо ипак нема места. И да то прође тако, без речи, без побуне.
Није тачно да више нема добре деце. Проблем је у томе што их ми не примећујемо. И све тако не примећујући добро, а примећујући лоше, шаљемо једну, јасну поруку – ако желите да будете примећени, чините лоше ствари, будите груби и неваспитани, заборавите на емпатију и људскост.
Кад добра деца буду предмет пажње и дивљења, добре деце ће бити све више.
„А, шта би друго, него да Србија не може пропасти, могао помислити свако ко чује да је дечак, који у наше дане једва тавори о више него скромној надници – нашао 700.000 динара и вратио их, не знајући чији су, а знајући само да нису његови. Тих седамсто хиљада су друго име за све благо овога света за које Давид Марковић није дао душу ни овом Голијату.”
Матија Бећковић о дечаку који је пронашао и вратио велики новац
А. Ц.