Počelo je nekako naivno i iz ljubavi, kao tako treba – da se udaš i da peglaš s osmehom njegove košulje. Majka joj je rekla da je to ženski posao, tako valja, tako su sve žene u njihovoj familiji oduvek. Neće joj se valjda muškarac po kuhinji motati?!
Malo usvojenog znanja, malo šta će reći svet, a onda i „maco, ‘ajde ti ovo začas, ti to znaš bolje“. Posle nekog vremena i sama je počela da ga prekoreva: neka ti, pusti, ja ću.
Neka ti, pusti, ja ću
Bilo joj je neprijatno, u stvari, pošto već nije radila, da on dođe s posla umoran i da ga sačekaju sudovi. Pa je u kući radila kao marljivi mrav, da bar nekako doprinese zajedničkom domaćinstvu. Al’ vremenom, polako, bilo je i nekih stvari koje su joj smetale. Dremne on, na primer, popodne u dnevnoj sobi posle ručka, ustane – ostavi ćebe zgužvano na kauču. Večera kasno, samo odloži tanjir na sudoperu. Možeš li ti, maco, da mi ispeglaš onu majicu, gde su mi cipele, a one pantalone, jesi li kupila pastu za zube, gle opet nestala jaja…
Iz preterane želje da udovolji pala je u očajanje jednog jutra kad se naljutio što mu nije oprala patike „iako ju je tri puta lepo zamolio“.
– Čije su to, patike, Ivane? Je l’ ti ih je majka prala, pa sad ja nasledila tu obavezu? – htela je da se našali, ali joj je njegov izraz lica sve rekao.
Verovatno da nikad nije oprao svoje patike u životu. Čovek od 30 godina.
– Pa ja ne znam šta ti hoćeš od mene sad?! Da počnem da perem sudove ili da peglam kao neka curica?
Bila je previše zgranuta da bilo šta kaže.
– Uostalom, šta ti je teško kad ionako nemaš posao?
Razgovor je otišao predaleko u drugom smeru. Rasprava je eskalirala kad je „obećao“ da će se više uključiti u kućne poslove kad ona počne da radi.
Vreme je, naravno, učinilo svoje. Umesto posla došla je beba, pa posle prve i druga i sve što treba uraditi u kući, oko kuće i dece, nekako je logično, kao i uvek radila ona. Maco, ti to tako čas rešiš.
Maco, ti to tako čas rešiš
Nikad ništa nije bilo čas, iako je istinski bilo brže nego kad se on bilo čega prihvati, bilo da je menjanje pelene ili usisivač. Navikli su, to je bio njihov ritam, a ona je nekako radila i škljocala i s vremena na vreme besnela – jer obrni okreni, i dalje je više potezala ona.
– Što si, bre, neka, sve ti je teško?! – znao je da joj kaže ako malo duže „zanoveta“. A ona je zanovetala od umora, jer od jutra do mraka nije znala ni umela da sedne.
– Od čega si umorna? Zamisli da ideš na posao!
Od svakog „zamisli da“ nakupilo se deset godina braka i jednog dana desilo se – otišla je na razgovor za posao i primljena je. Početna euforija ju je ponela, radila je punom parom i nije se štedela ni kod kuće, a ni na poslu. Međutim, vremenom, postalo je sve napornije izdržati taj tempo i uskladiti uloge – supruge, majke, domaćice i sad poslovne žene. Umor se prvo taložio u sudoperi, pa se podigao u vodu planine od neopeglanog veša i na kraju pao u nesvest na pet dana neusisan tepih.
– Tvoja će nam karijera, maco, doći glave. Idem ti neispeglan.
Nije se šalio.
O domaćim zadacima, preslišavanjima, odvoženju i dovoženju dece s treninga na trening, da se i ne govori. Iako je sve radila iz iste one ljubavi, na drugi tas se polako taložilo sve ostalo: njegovo sve češće i ekspresivnije izraženo nezadovoljstvo, nazovi-šale na njen račun i na to kako se vodi domaćinstvo i konačno, otvoreno prigovaranje – jer neće sada valjda on?!
Nisi jedina, sve mi tako
Bila je dovoljno blesava da pomene ispred jedne koleginice svoju situaciju i osećaj nesnađenosti.
– Ne znam šta očekuješ. Neće on da se probudi posle deset godina i da počne da pegla samo zato što si ti našla posao!
Njen mozak to nije mogao da shvati. I što se duže opirala činjenici da je to sad to, nepromenjeno doživotno stanje, to joj je manje ulazilo u glavu. Da li je on loš čovek? Nije. Da li je lenj? Nije. Kako onda da ga opiše kad se zbog njega ovako loše oseća?
– A pa, dušo, ne osećaš se ti loše zbog njega samo. To su vaši zajednički izbori. Pristala si na to odavno, iako ti se čini da nisi imala izbora – jesi. Da prevaspitavaš čoveka u tridesetim ne znam da l’ može da se desi… Al’ ako te teši, nisi jedina. Sve mi tako… Sutradan će tako naša deca i ukrug.
Nisi jedina, sve mi tako. Ništa je nije otreznilo kao pomisao na budućnost. Videla je svoju ćerku koja pegla u beskrajno i sina koji traži od snaje da mu donese čašu vode, jer je žena. Nije bilo nimalo utešno što nije jedina, jer je shvatila da baš tako – tim „teši se“ – samo produžava jedan beskonačan lanac.
– Ne želim da se tešim, niti da se on budi da pegla. Želim da se svi ponašamo ljudski, da nam je najpreče kako se osećamo jedno pored drugog, a ne ko je zadužen za peglanje i pranje sudova. Ako vidim da mu treba pomoć da ne budem princeza i on isto – kad stigne pre mene kući da skupi veš sa žice. Je l’ to mnogo što tražim?
– Ne znam da l’ je mnogo, al’ znam da je kasno. Moj ti je Mića samo prešao od majke kod mene na staranje. Pa taj ne bi znao sam sopstvene gaće u kući da nađe! I šta sad, da ga teram da usisava?! Neće se desiti. Bolje mi je da se ne svađam. A isto i tebi savetujem.
– Mora li da bude svađe?
– Pa, mora. Čim se on dosad nije sam setio. A zamisli, eto, da nećeš njega da prevaspitavaš, da digneš ruke, da kažemo. I kreneš da objašnjavaš tvom ženskom detetu da ne mora da pere bratovljeve patike ili muškom da treba sam da složi svoju odeću.
– Pa normalno, nismo sluge jedni drugima, a drugo, i treba sami da znaju da se pobrinu za sebe.
– Pa nastaće ti revolucija u porodici! Gde da muško dete pere sudove i rasklanja sto?! A na čijim se leđima lome revolucije? Na tvojim. Pusti…
– Neka se lomi. I revolucija i tanjiri, al’ nećemo da ponavljamo istoriju više. Kako si rekla, neće on da se probudi posle 10 godina i da počne da pegla, al’ nema veze. Ja sam se probudila.
Piše: Srbijanka Stanković
