Testiranje se detetu treba predstaviti kao vrsta razgovora, što testiranje suštinski i jeste. Često deca tokom testiranja kažu: „Nisam ni znao da je ovo ovako zanimljivo! Mi se igramo!“
Svakog aprila u svim osnovnim školama u Srbiji počinje testiranje dece za upis u prvi razred, koje teče do kraja maja a ponekad i juna. To je vreme velikog uzbuđenja za sve porodice koje imaju predškolce, a posebno je izazovan događaj za one porodice čije najstarije dete treba da krene u školu. Roditelji se tada zapravo prvi put sreću sa školom iz te uloge. Gotovo sve što oni znaju o školi (sem ako nisu prosvetni radnici) je njihovo sopstveno iskustvo đaka!
Šta za porodicu predstavlja škola i ovaj upis? Odgovor na ovo pitanje je visoko individualizovan. Sasvim je izvesno da mi, kao roditelji, svojoj deci prenosimo naša uverenja o tome šta znači biti đak-prvak! Ako su naša đačka iskustva bila pozitivna i lepa – verovatno ćemo i sami sa sličnim prijatnim osećanjem isčekivati upis našeg deteta u školu. S druge strane, ako nam škola nije bila prijatna i sigurna sredina, posebno u prvim godinama školovanja, može se dogoditi da budemo preterano obazrivi i napeti kad naše dete kreće u školu. Dodatno naše stavove i osećanja o školi kao vapitnoj ustanovi boji naša (ne)uspešnost u školi. Naši stavovi prema školi prenose se i na decu.
Već u prvim testiranjama od ove godine na pitanje “Kakav uspeh očekujete od deteta?” većina roditelja odgovara “odličan”, nesvesni da neće sva deca moći da postignu tako visoka očekivanja roditelja, i nesvesni da je svaka ocena za đaka. Baš zbog toga, na tom mestu otvaram priču o tome koliko je važno negovati samopouzdanje i dostojanstvo detata bez obzira na ocene. Škola je važna, kao i uspeh u njoj, ali ona nije sve u životu, život je daleko širi od nje! Ovakvi ambiciozni odgovori roditelja ukazuju ne samo na očekivanja roditelja, već i na to da je kultura takva da se od svakog pojedinca očekuje uspeh bez obzira na objektivne sposobnosti i teškoće.
Jako se obradujem kada roditelji o svojim uverenjima govore na ovakav način: “Nismo opterećeni uspehom, neka dete postigne i nauči najviše što može, neka razvije radne navike i ogovornost. Važno mi je da moje dete bude dobar čovek, da ima svoj stav ali i da bude saosećajno i da ume da se druži i deli s drugima! I da sa radošću dolazi u školu!”
Za mene, iz ugla stručnog saradnika – pedagoga i porodičnog terapeuta, period testiranja i intervjuisanja roditelja i dece je najzanimljiviji deo posla u školi! Pedagog ili psiholog je prva osoba u školi sa kojim se sreće dete i porodica. Zato je izuzetno važno da to bude pozitivno iskustvo!
Volim da kažem da priprema za ovo testiranje teče od rođenja deteta! I volim da kažem svakom roditelju: „Opustite se, ma kako vaše dete uradilo test – ono će ga položiti!“ To je činjenično stanje stvari. Ovo je posebno značajan podatak za roditelje čija deca su još u predškolskoj ustanovi pokazala da imaju specifične teškoće u učenju i ponašanju, kao i različite razvojne teškoće. Pravo svakog deteta je da može da upiše redovnu školu. Dakle, pravo na redovno obrazovanje ima svako dete!
Drugi važan podatak je da su svi podaci o porodici i o rezultatima testa – strogo poverljivi i stručni saradnik u školi ih uzima iskuljučivo u svrhu formiranja ravnomernih odeljenja prvog razreda. Sva odeljenja, bilo njih dva, četiri ili 10 – trebalo bi da budu ujednačena po polu, predznanjima dece, razvojnim karakteristikama i karakteristikama njihove porodice.
Ma kako da dete uradi test – rezultati će biti poznati samo stručnom saradniku. Zašto je to značajno? Test koji koriste pedagozi je TIP1, a on sadrži bateriju testova kojima se dobijaju informacije o detetovom predznanju, sposobnosti zapamćivanja, verbalnim sposobnostima, zaključivanju na osnovu oblika i zrelosti logičkih operacija deteta. Dete taj test usled uzbuđenja, ili zbog toga što je umorno ili mu prosto nije „dobar dan“ – može da uradi loše. Ono može na taj način da uradi test ne zato što nema znanja ni sposobnosti, već zbog toga što je za njega sama situacija stresna, nepoznata, nova. Volim da kažem da je to samo „presek“, pre svega – stanja a tek potom znanja i sposobnosti učenika, to je samo trenutna slika koja se u realnosti stalno menja. Među predškolcima postoje velike razlike u rešavanju testa i zbog starosnih razlika – neki predškolci su gotovo godinu dana stariji od drugih!
Kad bi stručni saradnik upoznao učitelja sa rezultatima testa, posebno rezultatima one dece koja su test uradila loše – to bi ih u očima učitelja moglo označiti unapred kao decu sa slabijim znanjima i sposobnostima. Niko od nas nije lišen predrasuda, zato je važno raditi na otklanjanju istih i biti otvoren za velike mogućnosti razvoja svakog deteta. Od meseca aprila do septembra – svako dete može značajno da napreduje!
Najvažnija priprema za ovo testiranje je da roditelj o školi priča kao o nečemu prijatnom, novom, izazovnom! Testiranje se detetu treba predstaviti kao vrsta razgovora, što testiranje suštinski i jeste. Često deca tokom testiranja kažu: „Nisam ni znao da je ovo ovako zanimljivo! Mi se igramo!“
Kada se upoznajem sa porodicom, volim da budem u istoj ravni sa detetom, zato čučnem i pružam ruku prvo predškolcu, pitam ga kako se zove a onda se i sama predstavim. Tako predškolcu staljam do znanja da ga uvažavam i da je on danas najvažniji član u porodici.
Obično u uvodnom delu (bar je to slučaj u mojoj školi!) stručni saradnik intervjuiše roditelje i uzima podatke o razvojnim i zdravstvenim karakteristikama deteta i njegovoj prirodi, kao i o očekivanjima roditelja od škole. Lično volim da roditeljima kažem osnovne podatke o školi, koliko naša škola ima đaka, kakav je ritam rada škole, kakav smo kolektiv, te da se prema đacima odnosimo sa velikom ljubavlju, a upoznajem ih i sa obavezama i pravima roditelja i dece. Roditeljima objašnjavam da će za njihovo dete učiteljica biti treći roditelj, koja im uliva i razvija ne samo znanje, nego daje osećaj sigurnosti i razvija i podstiče kod svih učenika u odeljenju sve one socijalne osobine koje su jednako važne za razvoj svakog deteta.
Svako zapažanje učiteljice o razvoju, napredku i ponašanju deteta roditelji treba da shvate razvojno – kao nešto na čemu treba da rade zajedno, a nikako kao presudu ili još gore – osudu. Ako učiteljica, na primer, kaže da dete neredovno obavlja domaće zadatke, to je samo znak za roditelje da treba da pojačaju kontrolu i više nadgledaju proces učenja učenika.
Roditeljima objašnjavam da će oni biti podrška deci u učenju u prvom razredu, te da to podseća na učenje vožnje. I mi smo, dok smo učili vožnju, imali instruktora! Tako i deca, posebno prvaci dok ne savladaju tehniku učenja – trebaju instruktora a to ne može biti samo učiteljica, čak ni ona koja je u boravku dece (jer u boravku se nalazi takođe mnogo dece i često je individualizovan rad nemoguća misija).
Za to vreme, dok razgovaram s roditeljima, predškolac obično crta svoju porodicu, ili ako to ne želi – crta temu po izboru. Ovi crteži meni, kao pedagogu i porodičnom terapeutu slikovito govore kako dete vidi sebe u porodici, kako vidi odnose sa drugima, te ko je detetu najbliža osoba.
Nakon ovog intervjua, predškolac ostaje sam sa stručnim saradnikom koji testira dete. Samo testiranje nije vremenski ograničeno, pa ga neko uradi za 20 minuta a neko dete ga radi do 40 minuta.
Odgovori dece tokom testiranja često su vrlo kreativni, spontani i duhoviti! Jedan dečak Dušan, na pitanje: “Na koga si dobio tako lepo ime?” odgovorio je spremno: “Na mog vaspitača Dušana!”.
Najbolja priprema za školu je da porodica mnogo vremena tokom proleća i leta provodi u prirodi, igrajući se sa loptom, igrajući sve one igre koje zahtevaju motoričku aktivnost poput žmurke, šuge, između sve vatre. Fina motorika se razvija i branjem cveća i pravljenjem venčića, ili igranjem sa klikerima.
Što je više dete u komunikaciji i interakciji sa drugom decom, bilo u predškolskoj ustanovi ili u slobodnoj igri na igralištima – ono se više uči socijalnim veštinama.
Čitanje priča detetu pred spavanje razvija njegove verbalne sposobnosti, posebno ako nakon pročitane priče pitate dete, na primer: “Šta se prvo dogodilo u priči?…Šta je uradila Crvenkapa? Ko se sve pojavljuje u priči? Da li je Crvenkapa prvo pričala sa vukom ili sa bakom?” …
Deca najviše uče kroz igru, a korisne su igre sa konstruktorima ili slaganje slagalica. Na taj način dete se uči koncentraciji i uočavanju delova jedne šire celine. Međutim, kao sistemski porodični terapeut uvek radije savetujem da se dete igra u paru ili grupi jer smo mi pre svega socijalna bića koja najbolje uče kroz igru s drugima: vršnjacima, drugom decom i članovima porodice.
Od sveg srca svim budućim prvacima želim srećan polazak u prvi razred u narednoj školskoj 2018/19. godini. Biće to nova avantura, i za decu i za roditelje i za učitelje koji iz četvrtog prelaze u prvi razred! Čeka nas mnogo obaveza… Zato leto iskoristite za igru i odmor!
Biljana Ćulafić, diplomirani pedagog i sertifikovani sistemski porodični i EMDR psihoterapeut i smeh joga lider
Izvor: https://www.facebook.com/savetovaliste
Mail: biljana.modusvivendi@gmail.com
Kontakt telefon: +38160333 93 63