Од првог тренутка када сазнамо да смо трудне, замишљамо каква ће бити наша беба. У глави су нам оне нежне сцене из филмова када мами, након напорног порођаја, додају најлепшу могућу бебу и онда сви заједно плачу од среће. Код нас мама које смо се породиле царским резом, то мало другачије изгледа.
Још се нисам ни навикла на чињеницу да сам се породила и да се све то тако десило без мене, кад ето мог мужа, сав погубљен, блед, са неким несигурним осмехом. Каже да је видео нашег сина и пита ме хоћу ли да погледам његову слику. Не! Никако! Не желим први пут своје дете да видим на слици, желим да га видим уживо. Ипак, знатижеља је јача, па питам да ли је сладак. Добијам одговор Пааа, јесте! Како мислиш ПААА! Је л’ сладак или није? Побеже мој муж на врата, ја остадох са несигурним Па! Зовем брзо маму да проверим да ли моје дете има главу, руке, ноге, а она кроз смех и сузе каже да је све у најбољем реду. Је л’ сладак? Ма наш је, најлепши је на свету! Ма није ме смирила уопште!
Покушавам да схватим да сам постала мама, али мало ми то теже иде без бебе у рукама. Након неколико сати појављује се бабица са две бебице у рукама, чисто да би драма била већа. И не само то, да би напетост била на врхунцу, имају и пребачену пелену преко глава. Кад их је коначно открила, одмах сам уочила слађег, крупнијег дечака, баш онаквог као у филму. Бабица га даде другој породиљи. Чекајте! Мени остаде ружњикави замотуљак у којем нисам препознала ниједну црту себе или свог мужа. То је мој син?! Јесте ли сигурни?!
А онда смо се погледали. Гледао је он мене, видела сам ја њега. Очи су му сијале. Помазила сам му косу и дивну, мекану кожу. Тако је нежан, тако је топао, тако жив и тако мој!
Код куће су с нестрпљењем ишчекивали моје утиске. Окупљени око телефона чули су Сладак је.
Аутор: Маја Радовић