Разговор са бебеом

октобар 4, 2016

Крећем синоћ у кревет. Сложена од умора. Осећам сваки превој и састав кости на телу. У главу ми долепрша питање мог супруга: ,,Разумеш ли ти њега ишта?”… нашег петнаестомесечног сина.
BEBE
Он је једно живахно мало створењце, чије мисли и намере очитавам као скенер, али брбљање не разумем, барем не на овим земаљским фреквенцијама. Обављам скраћене припреме за спавање и легнем поред мог успаваног синчића. Мама је његова, то је свима ставио до знања и тако ће бити све док се не успемо убедити да треба користити свој кревет. По мојој прогнози, још две године. Нека. Не бих мењала звук његовог дисања и осмех ујутру којим ме буди, као ни оно мекано топло тело које привије уз мене да се малкице помази… док је још снен. А кад се разбуди тад већ морам да се браним од убитачних ногица које би згромиле све коске на мом лицу, као и радозналих прстића који бише да испитају како функционише мој нос, што зна да буде прилично болан моменат.
Прочитајте и Како разговарати с бебама и малом децом да бисте допринели .
Посматрала сам га неко време како, онако миран, лежи. Тад имам онај благо тупкасти осмех маме која се распилавила као шећер у води, те захваљујем Богу и анђелима што је баш мене одабрао за своју маму. И тако сваке вечери… Нема боље терапије за опуштање од њега. Мазим му косицу, а он ме нањуши и дохвати прст. Еее, мама, мама, нећеш се баш тако лако извући!
Тонем у сан оном брзином која ми оставља простора за свесност о томе. У једном моменту, мој синчић се придигао. Ооо, не, па тек сам легла, неће ваљда сад да се игра! Ћутим и правим се ,,мртва”. Можда ,,гризли” одустане. Не. Чачка ме по образу, би да провери да нисам нешто сакрила у устима. Све ми је то познато, исти сценарио који вртимо као покварену плочу. Као моја ћерка која се навадила на песме из ,,Залеђеног краљевства” па би их певала по цео дан, до те мере да ми је из главе избрисала меморију са музиком, па сам се ухватила једном како исту ту мелодију певушим док се шминкам за посао. Уме да буде упорна. А родила сам таква два примерка. Предивна и упорна.
Правим се ја да спавам кад бебац проговори:
– – Мама… спаваш ли?
Ја – ни на небу, ни на земљи…
– – Спавам сине… чекај, па ти причаш?!!!
У шоку сам и неверици… помишљам да се мој ум игра са мном, те да од умора почиње да ми се привиђа.
– – Наравно да говорим… па једино ме ти и разумијеш. Желио сам нешто да ти кажем…
– – Кажи злато моје…
Изговорих са страхом да се чаролија не прекине…
– – Да ли ти знаш ко сам ја? И зашто сам баш тебе одабрао за своју маму?
Пустила сам га да говори, оним меденим, анђеоским гласом…
– – Дошао сам да научим много… и да те научим.
– – Чему?
Упитах, помало збуњена…
– – Безусловној љубави. Стрпљењу. Пожртвовању. То су три најважније лекције за тебе.
– – Како ти, тако мали, моја беба која тек треба да загази у живот може мене да научи тако битним лекцијама?

Прочитајте и Беба значи љубав, али и стрес. Како да остане само љубав …

– – Сећаш ли се оне ноћи када сам био оперисан, а ти си бдила изнад мене… Ниси смела да заспеш, јер си мерила дубину сваког мог удисаја и издисаја? Мазила си ме по косици и захваљивала се Богу што је моја мука коначно готова и што је цимерка пустила музику која те нервирала, јер ти је то помагало да не склопиш очи… Знаш ли како мени увек дајеш најлепше залогаје и не пробаш ни комадић од оних најсочнијих јагода, само да бих ја у њима уживао? А кад правим несташлуке па гурам прстиће на сва забрањена места, а ти се наљутиш, па ме узмеш у наручје, загрлиш и исцмачеш док не почнем да се церекам? Сећаш ли се, мама, колико пута си одбила позив за одлазак на дружење које је искључивало моје присуство? Иако знам да би ти пријале промјене и разговори са одраслима, бираш да се сместиш поред мене и будеш ту док не утонем у сан… Коме би још опростила када ти се безмало цела кухиња испретура и већина ствари добије ново место? Или кога би пустила да лупа шерпама и лонцима по полочицама, Бога молећи да се не разбију, само да бих ја имао осмех на лицу? Кажи ми мама… да ли си некада давно могла замислити све ово? Да ћеш једног дана ходати флекава по цео дан и да ће те баш болити брига за то? Да ће неко у твом животу бити битнији од тебе саме? Да ћеш некога волети више од било кога у животу? Да ћеш све друге, привлачне ствари гурнути под тепих… То је љубав која ништа не тражи за узврат.. којој не треба храна да би опстала. Која саму себе одржава. То је пожртвовање… кад би живот свој за мене дала, не питавши се шта након његовог краја. То је стрпљење… онолико велико какво никада више нећеш имати, али које ће ти померити досадашње границе издржљивости… То сам, мама, научио ја тебе.

Прочитајте и Да беба упија знање „као сунђер”

Нисам проговорила ни реч… гутала сам их заједно са сузама које су ми се као поточићи сливали низ вреле образе. Срце ми је тукло и једино што сам могла је да загрлим мог чудесног дечака… и да га привијем уз себе… да му се захвалим на овом магичном дару…
Капци су ми били тешки… дисање се успорило…
Тргла сам се на звук врата која се отварају. Погледала сам у мог синчића, који је спавао блаженим сном. Сан… био је то само сан? Или можда одговор на нека питања?
Помазила сам му свилену косицу… он се насмија у сну и зграби ме за мали прст. Мама је само његова. То морају сви да знају.
 
Извор: Написала: Татјана Куљача, аутор блога Mamizam

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама