Zamislite sad da ste dete. Četvorogodišnjak. Sedite na podu i gradite kulu od kockica. Ispala je sjajno, bolje nego ikad ranije i strašno ste ponosni na to što ste napravili. U sledećem trenutku neko samo protrčava i ruši sve što ste napravili. Istog trenutka vas preplavljuje osećaj tuge, besa, frustracije. U vama kuljaju osećanja s kojima ne znate šta da radite. Tuga, panika, bespomoćnost. Trenutak kasnije prilazi odrasla osoba, roditelj na primer, čučne i kaže „Dušo, pa šta je bilo?“ i vi osetite smirenost i sigurnost koju vam ta osoba daje, i sva ta grozna osećanja koja imate mogu da iskuljaju napolje.
Odrasla osoba vas sluša i kaže: „Oh…“. Ne pokušava da popravi stvari, ne pokušava da kaže „Ne brini, napravićemo novu, nije to ništa, biće još lepša…“ Ne pokušava da umanji vaša osećanja, ni da obezvredi ljutnju. Samo vas puste da osećate to što osećate, rašire ruke, prime vas u zagrljaj. I kad sva ta grozna osećanja izađu, možete da se ponovo vratite svojoj igri i kockicama i pokušate da napravite novu kulu.
Da li je vaše detinjstvo ovako izgledalo? Kako su vaši roditelji reagovali kad iz vas izađe lavina ljutnje? Ako ste imali sreće, oni su bili tu da vas prigrle sa sve tim emocijama, da vas čuju, razumeju, bez pokušaja da poprave stvari. Samo su bili tu za vas.
Za većinu je, ipak, bilo drugačije. Ovakve situacije roditelji su obično rešavali (ili su mislili da ih rešavaju) govoreći: „Pa to je samo kula, plačeš zbog gluposti!“ ili „Jaka stvar, pa napravićemo novu!“ ili „Večito nešto kukaš i plačeš!“, a ako bi vaše emocije na to postale još jače (jer pored toga što kule više nema, grde vas zbog toga što ste tužni, kao da na to nemate pravo), možda biste bili poslati u sobu, u ćošak ili biste čak dobili neku ćušku „da znate zbog čega plačete“.
Iako toga nismo danas svesni, ovakvi postupci odraslih ostavljaju dubok trag u nama i ispoljavaju se kroz načine na koje mi danas izražavamo emocije i kroz to koliko verujemo drugima kad su njihova osećanja u pitanju.
Naravno da ne možemo okriviti roditelje za sve probleme koje imamo u životu kao odrasli ljudi. Pre svega zbog toga što su oni (uglavnom) radili najbolje što su umeli, kopirajući model svojih roditelja ili čak radeći potpuno suprotno.
Problem je, zapravo, mnogo širi. I leži u nedostatku emocionalne pismenosti koji postoji u našem društvu.
Niko ne uči roditelje kako da odgovore na dečje emocije i frustraciju empatijom i razumevanjem. Ne uče ih tome ni u vrtićima, ni u školama. Iz nekog razloga još uvek mnogo više vrednujemo IQ neke osobe nego njen EQ.
Lael Stoun, stručnjak za emocionalni razvoj, govornik i autor radionica za roditelje kaže da postoje tri načina na koji se, kao deca, suočavamo sa emocijama.
Prvi je potiskivanje.
Ako se, kao dete, niste osećali bezbedno ni slobodno da izrazite svoja osećanja, ako su vam, možda, govorili da prekinete da plačete i da cendrate, ako je, još gore, bio dovoljan samo jedan pogled roditelja da udahnete i vratite sve u sebe, onda ste morali da tražite način da se sa svojim osećanjima suočite dok su u vama. A za većinu dece to je značilo potiskivanje. Osećanja onda ostaju tu, unutra, i takva deca kad odrastu i stignu ih te iste emocije koje su potiskivali, oni će nastaviti da ih potiskuju. Samo što će to sad izgledati kao još jedna čaša vina, beskrajno skrolovanje po telefonu ili sati i sati provedeni na poslu, u skrivanju od sopstvenih osećanja.
Drugi način izražavanja negativnih emocija je agresija.
Ako ste kao dete bili uplašeni, ako ste se osećali bespomoćno, ako ste odrasli uz autoritarne roditelje u porodici u kojoj niste imali pravo glasa niti pravo da kažete kako se osećate a da vas ne osude, onda bi sva ta teška osećanja kuljala u nama. I u trenutku kad bi to kuljanje prešlo granicu, kada bismo se osećali preplašeno, ta bi osećanja iskuljala kroz bes, kroz agresiju, vikanje. Vrlo je verovatno da bi vas onda etiketirali kao razmažene, nevaljale, problematične. A sve što ste zapravo radili jeste da ste na okruženje reagovali onako kako ste umeli.
I onda, kad odrastete, ta agresija pretvara se u vršnjačko nasilje, u oštre kritike prema drugima i samokritike, pretvara se u nasilje.
I treći način je ispoljavanje emocija.
Ako ste odrastali u porodici u kojoj su se osećanja vrednovala, u kojoj su vas prihvatali u celini – i u najboljem i u najgorem svetlu, kad ste srećni i kad ste tužni, kad ste ljuti i kad ste razočarani (koliko god razlog ljutnje odraslima izgledao suludo), ako je porodična atmosfera govorila „sva tvoja osećanja su važna i izrazi ih, a ja ću biti su da te saslušam i razumem“ onda se, kad odrastemo, dešava nešto sasvim drugačije.
Dešava se to da, kad dođemo u situaciju da smo preplavljeni i tužni, uzmemo telefon i pozovemo prijatelja, mamu ili tatu i bez problema kažemo „hej, imaš li par minuta, treba mi razgovor“. Ili odemo na trčanje. Ili na jogu. Dozvolimo tim osećanjima da na ovaj ili onaj način prođu kroz nas i pustimo ih da odu.
To je ono što je deci potrebno. Ne da im ispunimo želje. Ne da se trudimo da budu srećni uvek i da im sve ide lako. Potrebno im je samo da, kad stvari postanu teške, vi budete sigurna luka, da ih prigrlite, sednete pored njih i kažete „Reci mi sve o tome. Reci mi kako se osećaš. Tu sam.“ I samo slušajte. Ne popravljajte. Ne govorite „ali to nije baš tako“ ili „lako ćeš ti to prevazići“. Samo slušajte.
Lael Stoun je majka troje dece i trudila se da ih upravo na ovaj način uči da izraze emocije. Međutim, jednog dana, bila je u velikoj žurbi. Spremala je večeru, žurila na zakazano predavanje, trka s vremenom bila je nemilosrdna. U jednom trenutku u kuhinju je ušla njena petogodišnja ćerka, šutirajući ljuto loptu. „Ne sad, samo ne sad…“ pomislila je Lael i naivno se sagla i upitala svoju ćerku: „Ljubavi, mama sad baš žuri, da li bi mogla da sačuvaš svoja osećanja samo par sati, dok se ne vratim?“. Dete ju je, naravno, pogledalo zabezeknuto, a ona je i sama znala koliko je taj predlog nerazuman. U tom trenutku u prostoriju je ušla njena srednja ćerka koja je tada imala 10 godina i rekla „Ja ću je saslušati“. Odvela je svoju sestricu u sobu, a Lael je ostavila i večeru i spremanje za predavanje jer je morala da čuje šta će se tamo desiti.
Starija sestra je sela na krevet i rekla „Ispričaj mi sve“, a mala devojčica u suzama je ispričala priču o drugaricama koje nisu htele da se igraju s njom, dok je starija saosećajno klimala pitajući s vremena na vreme „I, šta još?“. Red suza, pa red smeha, pa red zagrljaja. I sve je bilo lakše, teret je nestao iz grudi.
To kako reagujemo na dečje ispade besa u velikoj meri određuje njihov život kad odrastu i to da li će biti srećni i emocionalno zdravi ljudi. Na nama je da izaberemo šta nam je važnije – šta će o našem detetu reći okolina ili kakve će lekcije o emocijama poneti iz detinjstva.