Једна од највећих проблематика на коју наилазим у психотерапији с одраслим људима није у нечему да су родитељи према њима у детињству били лоши, већ да су родитељи, а поготово мама, у прве три године живота детета била лоше. Да је била празна. Да није имала себе. Да је била нервозна. Живчана. Престрашена. Тужна. Забринута. Бесна. Љута. То су ствари које су повредиле децу и које носе цео живот.
Наше тело, наш организам памти оно што свесни ум жели да заборави. И то бива потиснуто у тело, у имплицитну меморију. Имплицитна меморија је заправо телесна меморија и она подразумева активацију одређених телесних стања. Ми на свесном нивоу не знамо да имамо неку проблематику. И онда нам дође пријатељица и каже нам нешто и након тога се осећамо грозно, повређено, љуто.
Шта се ту у основи догодило?
Догодило се, у ствари, подизање старог познатог стања које наше тело памти кроз имплицитну меморију. Експлицитно, ви се не сећате таквог искуства рецимо једног одбацивања, невиђења, недоживљавања. Немате сећање на то. Али оно је ту, унутра. И сва сећања која носимо из раног периода су у ствари похрањена у нашем систему. Ми их на свесном нивоу не осећамо, не препознајемо, али она су ту.
Томислав Куљиш, Integral Personal Development