За плодоносно васпитање потребне су одређене родитељске вештине, но да ли знамо које су вештине у питању? Како их стичемо, зашто су важне и шта се дешава када их немамо…
Топ 5 родитељских вештина представља једноставан списак врло прецизних чинилаца онога што можемо назвати корисно/здраво родитељство. Уколико трагате за оним што вам недостаје или се питате која је магична формула… да, она постоји и налази се у следећим редовима…
Стрпљење
Кад год желимо да престигнемо време, оно нас прегази. Када успоримо, можемо кренути с временом руку под руку. Родитељство је једина околност у којој време осећамо на два потпуно различита нивоа – његову брзину, која се огледа у расту и развоју наше деце, и његову спорост – која се види кроз сваки сегмент обучавања детета за тренутак у којем ће брзо порасти.
Стрпљење у родитељству је могућност да разумемо почетак.
Вештина стрпљења је моменат у којем не вичете и не брецате се када дете обува патику 5 минута дуже јер жели да само веже пертле. То је онај тренутак у којем страшно журите, а дете прича једнако страшно важну причу, страшно спорим темпом. Све оне ситуације у којима учите децу како се држи есцајг, колико је 2+2, зашто не живимо на Месецу и шта би се десило да стонога има 98 ногу.
Немамо стрпљења јер верујемо да немамо времена. Знате ли како се време зауставља?
Приоритетима.
Ако је дете ваш приоритет, нећете сваки сегмент свог живота подредити њему, уз обавезну драму „жртвовања“, већ ћете научити како да препознате ситуације у којима је важно и корисно да све ставите на чекање, осим тренутка у којем вам се дете обраћа.
Стрпљење – мајсторска вештина малобројних. Карта за добар однос са децом.
Умеће слушања
„Је л’ ја причам на кинеском?!“
Колико сте само пута и много зрелијима од своје деце покушали да нешто објасните – безуспешно.
Зашто долази до несугласја у комуникацији, посебна је тема, међутим, када су деца у питању, ако „обучите“ своје уши тако да истински чујете шта деца говоре, односно – мисле, имате кеца у рукаву на којем ће вам многи родитељи позавидети.
„Али ја нисам знала да се он тако осећа!“
„Али ја сам мислио да се њему то уопште не свиђа!“
„Нисам могла да поверујем да би она то икада урадила, ништа није рекла о томе…“
Овакве и сличне изјаве пуне ступце у новинама на трагичне теме. Одзвањају ходницима и канцеларијама клиника за ментално здравље, ипак, ми и даље у већини нисмо научили да слушамо…
Умеће слушања не огледа се у томе да само ЧУЈЕТЕ шта је дете рекло. Ово умеће базира се на могућности да правилно ИНТЕРПРЕТИРАТЕ оно што сте чули. У том грму лежи зец, јер наше интерпретације су заправо најчешћи разлог неразумевања са другима.
Најбоље разумемо када смо са неким компатибилни, али шта се дешава када је дете мало, ненаучено, недовољно лексично, другачијег темперамента, карактера; шта ако сами не умемо да препознамо истину онога ко говори, наспрам истине нас који га слушамо?
Вештина слушања темељи се на нивоу самосвести родитеља, а он је последица личног рада на себи – образовања, шире едукације, васпитања, искустава. Што је родитељ развијенија личност, то је његова перцепција већа, а самим тим и шанса да примети и невербалне сигнале које дете шаље у комуникацији. Они такође спадају под „слушање.“
На ово се још надовезују:
Емпатија
Разумевање
Прихватање
Брига
Концентрација
Изостанак осуде
Не постоји савет или курс који ће вас обучити да напрасно чујете сопствено дете. За ову вештину свако од нас се припрема још много пре него што се и одлучимо да постанемо родитељи. Онда када искусимо тај благослов, одговорност да чујемо је још већа.
Висок праг толеранције на стрес
Што је већи праг толеранције на стрес, то су ваша социјална и емоционална интелигенција, са свим својим предностима, јаче, стабилније, а могућност да не будете “краљица драме” и уништите детету живот, постаје стварност.
Невероватно мали број ситуација у животу једног детета је повод за реалну драму. Све остало је последица родитељског неспавања, небриге о себи, нервозе, лоше исхране, хормоналног дисбаланса, личних незадовољстава и незнања.
Из свега овога рађа се ДРАМА.
Када родитељ притисне дугменце за драму, деси се хаварија. Деца су природне емпате, усвајају и преузимају родитељску енергију у рекордном року! Ваша драма за дете које је у проблему, макар то била ситница ( „Мама, али мува је слетела на мој тањир!“ , „Бата ме додирнуоооооо…“, „Не желим броколи, мрзим га, спаси ме мамаааа!!!!“) разлог је ескалацији догађаја.
Дете нема самоконтролу одрасле особе. Тек око 10-е године долази до саморегулације емоција, онако како то може бити блиско одраслима. Дететов стрес није увек и ваш стрес, али зато Ваш емоционални одговор на одређену ситуацију је нешто што апсолутно можете научити да контролишете.
Уместо првог импулса, заснованог на горе поменутим незадовољствима, покушајте да дубоко удахнете, избројите до три и сетите се да Ви контролишете ситуацију. Када бисте најрадије дрекнули, побацали све са стола и купили карту за Недођију, смирите сопствену физиологију, и ваша вербална реакција биће много другачија.
Подизање нивоа толеранције на стрес, вештина је која вам неће користити само у родитељству. Уз њу се живи дуже, квалитетније и у значајно бољим и конструктивнијим односима са људима до којих вам је стало.
Излазак из зоне комфора
Васпитање је често наследно. Свесним и несвесним преузимањем мисаоних и понашајних образаца, ми настављамо традицију гајења деце у породици. Понављамо грешке својих родитеља, некада чак и звучимо као они, иако смо можда управо то желели да избегнемо са нашом децом.
Чак и када приметимо да се ово дешава, ретко ко се одважи да промени навике и уверења; иступи из калупа и окуси промену у њеној лепоти и неопходности.
Разлог за ово понашање лежи у чињеници да нам је удобно чак и у околностима за које знамо да су лоше, или мање добре од оних којима тежимо. Страх од непознатог је већи него било која позната околност која нас тишти. Зато се тешко излази из зоне комфора.
Ипак, управо излазак из вртлога потенцијално некорисних уверења и понашања, донеће вам родитељство у којем креативност, емпатија и едукација чине “трио фантастико” најпотребнијих ствари за титулу: „Најбољи родитељ.“
Универзум не даје гаранције, али ако следите кораке који су до сада наведени, постоји велика вероватноћа да ћете од детета направити функционално биће, којем се срећа насмешила.
Све што треба да урадите јесте да научите како да сарађујете са непријатностима, победите страх од непознатог, и наставите са нечим што вам користи, чак и када околности нису идеалне.
Лични пример
Дете никада неће усвојити оно што му лично не покажете кроз вербалну или невербалну комуникацију.
Желите да ваша деца мање времена проводе на телефону? Ви сте ти који треба да баците телефон из руку.
Хоћете да ваша деца читају? Прво морају да расту уз слику Вас који одвајате време за читање, читате њима и са њима, а потом о томе и разговарате.
Волели бисте лексично дете, богатог вокабулара? Преиспитајте начин на који ВИ комуницирате не само са дететом, већ и са другим људима из окружења.
У кући у којој се псује, велика је вероватноћа да ће дете такође користити погрдне речи. У кући у којој се константно виче, повећава се шанса за оваквим комуникацијским стилом и код деце. Одступања има, али су она не само мала, већ представљају изузетак, не правило.
Правило је да дете купи апсолутно све из куће, као модел. Моделирањем себе, моделирате дете, односно, дајете детету пример како треба да размишља и да се понаша. Зато је рад на себи заправо главни део низа корисних родитељских вештина.
На овај списак од Топ 5 могу се надовезати: умеће љубави и показивања нежности, образовање и учење.
Иако је свако дете различито, формула као оквир – постоји. Начини пласирања ових вештина варираће од породице до породице, од карактера до карактера, али чињеница да смо сви различити није довољно добар разлог да не верујете у формуле.
Чикам вас да пробате!
Аутор: Нина Томовић, Маме без драме