Za plodonosno vaspitanje potrebne su određene roditeljske veštine, no da li znamo koje su veštine u pitanju? Kako ih stičemo, zašto su važne i šta se dešava kada ih nemamo…
Top 5 roditeljskih veština predstavlja jednostavan spisak vrlo preciznih činilaca onoga što možemo nazvati korisno/zdravo roditeljstvo. Ukoliko tragate za onim što vam nedostaje ili se pitate koja je magična formula… da, ona postoji i nalazi se u sledećim redovima…
Strpljenje
Kad god želimo da prestignemo vreme, ono nas pregazi. Kada usporimo, možemo krenuti s vremenom ruku pod ruku. Roditeljstvo je jedina okolnost u kojoj vreme osećamo na dva potpuno različita nivoa – njegovu brzinu, koja se ogleda u rastu i razvoju naše dece, i njegovu sporost – koja se vidi kroz svaki segment obučavanja deteta za trenutak u kojem će brzo porasti.
Strpljenje u roditeljstvu je mogućnost da razumemo početak.
Veština strpljenja je momenat u kojem ne vičete i ne brecate se kada dete obuva patiku 5 minuta duže jer želi da samo veže pertle. To je onaj trenutak u kojem strašno žurite, a dete priča jednako strašno važnu priču, strašno sporim tempom. Sve one situacije u kojima učite decu kako se drži escajg, koliko je 2+2, zašto ne živimo na Mesecu i šta bi se desilo da stonoga ima 98 nogu.
Nemamo strpljenja jer verujemo da nemamo vremena. Znate li kako se vreme zaustavlja?
Prioritetima.
Ako je dete vaš prioritet, nećete svaki segment svog života podrediti njemu, uz obaveznu dramu „žrtvovanja“, već ćete naučiti kako da prepoznate situacije u kojima je važno i korisno da sve stavite na čekanje, osim trenutka u kojem vam se dete obraća.
Strpljenje – majstorska veština malobrojnih. Karta za dobar odnos sa decom.
Umeće slušanja
„Je l’ ja pričam na kineskom?!“
Koliko ste samo puta i mnogo zrelijima od svoje dece pokušali da nešto objasnite – bezuspešno.
Zašto dolazi do nesuglasja u komunikaciji, posebna je tema, međutim, kada su deca u pitanju, ako „obučite“ svoje uši tako da istinski čujete šta deca govore, odnosno – misle, imate keca u rukavu na kojem će vam mnogi roditelji pozavideti.
„Ali ja nisam znala da se on tako oseća!“
„Ali ja sam mislio da se njemu to uopšte ne sviđa!“
„Nisam mogla da poverujem da bi ona to ikada uradila, ništa nije rekla o tome…“
Ovakve i slične izjave pune stupce u novinama na tragične teme. Odzvanjaju hodnicima i kancelarijama klinika za mentalno zdravlje, ipak, mi i dalje u većini nismo naučili da slušamo…
Umeće slušanja ne ogleda se u tome da samo ČUJETE šta je dete reklo. Ovo umeće bazira se na mogućnosti da pravilno INTERPRETIRATE ono što ste čuli. U tom grmu leži zec, jer naše interpretacije su zapravo najčešći razlog nerazumevanja sa drugima.
Najbolje razumemo kada smo sa nekim kompatibilni, ali šta se dešava kada je dete malo, nenaučeno, nedovoljno leksično, drugačijeg temperamenta, karaktera; šta ako sami ne umemo da prepoznamo istinu onoga ko govori, naspram istine nas koji ga slušamo?
Veština slušanja temelji se na nivou samosvesti roditelja, a on je posledica ličnog rada na sebi – obrazovanja, šire edukacije, vaspitanja, iskustava. Što je roditelj razvijenija ličnost, to je njegova percepcija veća, a samim tim i šansa da primeti i neverbalne signale koje dete šalje u komunikaciji. Oni takođe spadaju pod „slušanje.“
Na ovo se još nadovezuju:
Empatija
Razumevanje
Prihvatanje
Briga
Koncentracija
Izostanak osude
Ne postoji savet ili kurs koji će vas obučiti da naprasno čujete sopstveno dete. Za ovu veštinu svako od nas se priprema još mnogo pre nego što se i odlučimo da postanemo roditelji. Onda kada iskusimo taj blagoslov, odgovornost da čujemo je još veća.
Visok prag tolerancije na stres
Što je veći prag tolerancije na stres, to su vaša socijalna i emocionalna inteligencija, sa svim svojim prednostima, jače, stabilnije, a mogućnost da ne budete “kraljica drame” i uništite detetu život, postaje stvarnost.
Neverovatno mali broj situacija u životu jednog deteta je povod za realnu dramu. Sve ostalo je posledica roditeljskog nespavanja, nebrige o sebi, nervoze, loše ishrane, hormonalnog disbalansa, ličnih nezadovoljstava i neznanja.
Iz svega ovoga rađa se DRAMA.
Kada roditelj pritisne dugmence za dramu, desi se havarija. Deca su prirodne empate, usvajaju i preuzimaju roditeljsku energiju u rekordnom roku! Vaša drama za dete koje je u problemu, makar to bila sitnica ( „Mama, ali muva je sletela na moj tanjir!“ , „Bata me dodirnuoooooo…“, „Ne želim brokoli, mrzim ga, spasi me mamaaaa!!!!“) razlog je eskalaciji događaja.
Dete nema samokontrolu odrasle osobe. Tek oko 10-e godine dolazi do samoregulacije emocija, onako kako to može biti blisko odraslima. Detetov stres nije uvek i vaš stres, ali zato Vaš emocionalni odgovor na određenu situaciju je nešto što apsolutno možete naučiti da kontrolišete.
Umesto prvog impulsa, zasnovanog na gore pomenutim nezadovoljstvima, pokušajte da duboko udahnete, izbrojite do tri i setite se da Vi kontrolišete situaciju. Kada biste najradije dreknuli, pobacali sve sa stola i kupili kartu za Nedođiju, smirite sopstvenu fiziologiju, i vaša verbalna reakcija biće mnogo drugačija.
Podizanje nivoa tolerancije na stres, veština je koja vam neće koristiti samo u roditeljstvu. Uz nju se živi duže, kvalitetnije i u značajno boljim i konstruktivnijim odnosima sa ljudima do kojih vam je stalo.
Izlazak iz zone komfora
Vaspitanje je često nasledno. Svesnim i nesvesnim preuzimanjem misaonih i ponašajnih obrazaca, mi nastavljamo tradiciju gajenja dece u porodici. Ponavljamo greške svojih roditelja, nekada čak i zvučimo kao oni, iako smo možda upravo to želeli da izbegnemo sa našom decom.
Čak i kada primetimo da se ovo dešava, retko ko se odvaži da promeni navike i uverenja; istupi iz kalupa i okusi promenu u njenoj lepoti i neophodnosti.
Razlog za ovo ponašanje leži u činjenici da nam je udobno čak i u okolnostima za koje znamo da su loše, ili manje dobre od onih kojima težimo. Strah od nepoznatog je veći nego bilo koja poznata okolnost koja nas tišti. Zato se teško izlazi iz zone komfora.
Ipak, upravo izlazak iz vrtloga potencijalno nekorisnih uverenja i ponašanja, doneće vam roditeljstvo u kojem kreativnost, empatija i edukacija čine “trio fantastiko” najpotrebnijih stvari za titulu: „Najbolji roditelj.“
Univerzum ne daje garancije, ali ako sledite korake koji su do sada navedeni, postoji velika verovatnoća da ćete od deteta napraviti funkcionalno biće, kojem se sreća nasmešila.
Sve što treba da uradite jeste da naučite kako da sarađujete sa neprijatnostima, pobedite strah od nepoznatog, i nastavite sa nečim što vam koristi, čak i kada okolnosti nisu idealne.
Lični primer
Dete nikada neće usvojiti ono što mu lično ne pokažete kroz verbalnu ili neverbalnu komunikaciju.
Želite da vaša deca manje vremena provode na telefonu? Vi ste ti koji treba da bacite telefon iz ruku.
Hoćete da vaša deca čitaju? Prvo moraju da rastu uz sliku Vas koji odvajate vreme za čitanje, čitate njima i sa njima, a potom o tome i razgovarate.
Voleli biste leksično dete, bogatog vokabulara? Preispitajte način na koji VI komunicirate ne samo sa detetom, već i sa drugim ljudima iz okruženja.
U kući u kojoj se psuje, velika je verovatnoća da će dete takođe koristiti pogrdne reči. U kući u kojoj se konstantno viče, povećava se šansa za ovakvim komunikacijskim stilom i kod dece. Odstupanja ima, ali su ona ne samo mala, već predstavljaju izuzetak, ne pravilo.
Pravilo je da dete kupi apsolutno sve iz kuće, kao model. Modeliranjem sebe, modelirate dete, odnosno, dajete detetu primer kako treba da razmišlja i da se ponaša. Zato je rad na sebi zapravo glavni deo niza korisnih roditeljskih veština.
Na ovaj spisak od Top 5 mogu se nadovezati: umeće ljubavi i pokazivanja nežnosti, obrazovanje i učenje.
Iako je svako dete različito, formula kao okvir – postoji. Načini plasiranja ovih veština variraće od porodice do porodice, od karaktera do karaktera, ali činjenica da smo svi različiti nije dovoljno dobar razlog da ne verujete u formule.
Čikam vas da probate!
Autor: Nina Tomović, Mame bez drame