Učeći i radeći sa decom, svakodnevno se susrećemo sa osmesima koji blistaju, ali i sa očima koje mnogo toga kriju. Neka deca ćute, neka prerano odrastu, neka se besno suprotstavljaju ili nestrpljivo traže pažnju — a iza svakog od tih oblika ponašanja često stoji jedno te isto: dete koje je preživelo traumu.
Trauma nije uvek nešto veliko i dramatično. Ne mora biti samo fizičko zlostavljanje ili tragičan gubitak. Pedagog vidi i prepoznaje i one suptilne, dugotrajne, teško uočljive oblike traume:
– emocionalno zanemarivanje (nedostatak topline, pažnje, razumevanja),
– odrastanje u haotičnom ili nasilnom okruženju,
– stalna kritika, ponižavanje, poređenje,
– prisiljavanje da dete bude „dobro“, „mirno“, „bez greške“ – po svaku cenu.
Dete ne razume te događaje racionalno. Ono ih oseća telom, kožom, srcem. Upisuje ih u sebe kao unutrašnje zakone: „Nisam dovoljan“, „Ljubav se zaslužuje“, „Svet nije bezbedan“.
Traume ne nestaju sa godinama. One se preoblikuju, prelaze u šablone ponašanja, uverenja i odnosa, koji često prate osobu celog života. Neke od mogućih posledica su:
– Teškoće u emotivnim odnosima
– Nisko samopouzdanje i osećaj bezvrednosti
– Impulsivnost, anksioznost, depresija
– Sklonost ka zavisnostima ili samodestruktivnim ponašanjima
– Poremećaji u percepciji realnosti (u težim slučajevima)
Pedagog nije terapeut, ali je jedna od prvih osoba koja može da primeti da nešto „ne štima“. U školi ili vrtiću, mi vidimo:
– dete koje ne želi da ide kući,
– dete koje se ne raduje ničemu,
– dete koje umišljeno boli stomak pred svaki kontrolni,
– dete koje sve nervira ili svima ugađa.
Ne lečimo — ali možemo da čujemo, osetimo, podržimo i povežemo dete sa stručnim timom. Ponekad je dovoljno jedno sigurno, stabilno lice koje ne osuđuje, već razume.
Ljudi nisu ono što im se dogodilo. Oni su ono što su iz toga uspeli da naprave, uz podršku. Zato nikad ne smemo potceniti moć jedne dobre reči, jednog slušanja bez žurbe, jednog: „Tu sam. Vidim te. Vrediš.“
Piše: Milica Pantić, master pedagog