У претходној школској години Министарству просвете пријављено је 710 ситуација насиља трећег нивоа, док је од почетка ове школске године било 75 таквих пријава.
А шта заправо значи насиље трећег нивоа?
Просветне власти појашњавају да је то највиши степен насиља. Први и други ниво се решавају у оквиру школе, док је за трећи ниво насиља потребно укључити и друге институције – Центар за социјални рад, здравствене установе, полицију, обавестити Министарство просвете. Који ниво насиља је у питању процењује Тим за заштиту од насиља који има свака школа.
Уколико се анализирају пријаве током прошле године види се да је највише било пријава физичког насиља (85 одсто) коме најчешће претходи вербално, психолошко или дигитално насиље.
Родитељи губе поверење у школу
Ученик осмог разреда у Основној школи Дринка Павловић у Београду трпео је вршњачко насиље у школи. Све је кулминирало почетком ове школске године, када га је насилник физички напао на ходнику. Из страха за његову безбедност родитељи су га крајем септембра преместили у другу школу, док је насилник остао у Дринки.
Против насилног дечака ОШ “Дринка Павловић” вођен је два пута дисциплински поступак, а управа школе каже да су имали небројено разговора са њим, испоштоване све процедуре које систем предвиђа у оваквим случајевима.
“Али џаба све што ми урадимо, кад се он врати кући где се његово понашање толерише и назива прихватљивим. Нама су буквално везане руке. Ако се његов отац поноси таквим понашањем, а закон је на страни родитеља, шта ми као школа још ту можемо да учинимо?”, рекла је недавно директорка ОШ “Дринка Павловић” Наташа Васић за Телеграф.
То није усамљен случај.
Школска психолошкиња Бранка Тишма каже да су у неким ситуацијама родитељи принуђени да испишу децу жртве насиља из школе, како би их сачували.
“Жртва се исписује уколико насиље дуго траје, а да ништа није предузето или све што је предузимано није довело до промена. Дете има право на нову социјалну средину, да оно само према другима гради другачије односе, има другу шансу. Разумем родитеље који то ураде.”, каже Тишма за Еуроњуз Србија.
Да се такве ситуације дешавају у пракси потврдио је и Драган Филиповић, руководилац Београдске школске управе. Он је за РТС навео да се то дешава зато што васпитно-дисциплински поступак за дете које је насилник траје у почетку бар месец дана.
“То се дешава када нема добру комуникацију са родитељима, који не желе да дођу у школу на разговор, па тај део процеса траје више дана”, навео је он.
Родитељи најважнија карика
Осим физичког вршњачког насиља, школе у последње две године све учесталије пријављују дигитално насиље и породично насиље.
Миља Кривукућа из Министарства просвете каже да нема значајног пораста вршњачког насиља, али да се може рећи да су школе сада “ажурније и сензитивније”. Наводи да су родитељи најважнија карика у решавању насиља у школама и да пракса показује да сви проблеми могу да се реше када постоји сарадња школе и породице.
“Неки проблеми се решавају спорије јер је промена понашања процес, али када су родитељи сарадници, онда ту има решења. У свим ситуацијама које су нерешене или тешке, дошло је до некомпатибилности школе и породице. Када кажемо породице то могу бити и родитељи деце која врше насиље, али некада и родитељи деце која трпе насиље. Уз све наше разумевање њихових страхова и бриге, неопходно је да они буду сарадници школе”, навела је Кривокућа.
Појашњава да је крајња мера да се ученик који врши насиље пребаци из једне школе у другу, а могуће је пребацивање из једног одељења у друго. Реч је о деликатној мери која се пажљиво користи. Додаје и да је важно да уколико дете које врши насиље прелази у другу школу, да не носи “етикету насилника” са собом, јер се тако отежава промена у њиховом понашању.
Извор: 021.rs