„Jedna drevna legenda priča o tri muškarca, koji su nosili svaki po dve vreće. Vreće su im, jedna spreda a druga straga, visile obešene na drvenoj motki na ramenu.
Upitali prvog čoveka što ima u vrećama. Odgovorio je: „Svi moji uspesi, sva dobra dela mojih prijatelja, sve životne radosti – u vreći su pozadi. Skriveni od pogleda, završeni, ne smetaju mi mnogo. U vreći spreda imam sve loše i ružne stvari koje su mi se dogodile. Hodam, zastanem često, vadim ih, posmatram, proučavam, mozgam što ću. Stalno sam s njima, stalno radim na njima.“ Taj se čovek često zaustavljao, gledao unatrag, mučio nad sobom i napredovao malo i vrlo sporo. 
I drugog su čoveka upitali isto. Rekao je: „U vreći spreda nosim moja dobra dela, spoznaje o vrlinama. Često ih gledam, vadim i pokazujem drugima. Vreća na leđima sadrži greške i moje slabosti. Ponesem ih sa sobom kamo god krenem, jer one su moje i ne mogu ih tek tako odložiti na stranu. Usporavaju me, ponekad su veoma teške.“
Treći je čovjek odgovorio: „Na prednjoj vreći napisao sam reč „dobrota“. Prepuna je pozitivnih misli, dobrih ljudskih dela, svih dobrih stvari koje sam imao i učinio u životu, misli o mojoj snazi. Ta mi vreća nije teška. Naprotiv, poput brodskih jedara, pomaže mi u kretanju napred. Vreća na leđima ima natpis „loša sećanja“ i prazna je, jer samo joj odrezao dno. O svemu što mi se loše dogodilo, o lošim mislima koje kadkad o sebi imam, o zlu koje od drugih čujem, malo razmislim i bacim ih u tu vreću. Kroz rupu to ode zauvek. Ja sam slobodan. Ja nemam tereta koji bi me usporavao u hodu.“
Preuzeto od: Mirjana Spasić