У формирању нове владе, како је најавио актуелни председник Србије Александар Вучић, посебна пажња биће посвећена избору особе која ће водити образовни сектор.
Три су ствари које би нови министар просвете требало да уради истог дана када буде изабрана нова влада, тврди доктор политичких наука Владимир Павићевић у свом ауторском тексту за Политику.
Прво је да одмах оде у школу „Владислав Рибникар”, да се поклони жртвама мајске трагедије из прошле године, да покрене разговоре са родитељима и наставницима и да преузме иницијативу у процесу који треба да води решењу будућности школе које ће бити опште прихваћено. Не сме да буде дилеме да је ово први међу првим корацима новог министра.
Такав приступ новог вођства у просвети очекује цела Србија. Њиме би се показало да се трагедији у школи и последицама трагедије приступа на одговоран и примерен начин. Породице деце која су настрадала треба да осете искрено саосећање и континуирану подршку државе. Процес дијалога о будућности школе треба да води уверењу да се догађај попут оног мајског у „Рибникару”, у Србији никад више не сме и неће догодити.
Друго је јавни позив свим појединцима и групама које су заинтересоване за образовне политике на најшири могући дијалог у друштву о реформи српске просвете. Разговори о реформи су неопходни у свим сегментима нашег система образовања, а посебно у оном у којем данас имамо мања постигнућа него у другим образовним сегментима, а то је средњошколско образовање. Ниједан део целокупног система образовања не сме ни у једном тренутку бити у запећку.
Звезда је породица
Дијалог о просветној реформи је важан како би се евидентирале идеје и рефлексије о свим идејама о којима се размишља данас у Србији. Наметање унапред осмишљеног модела који би ишао ка трансформацији образовног система је по себи пут који има мање шанси за успех. Пуно увођење принципа инклузивности, који би значио учешће у дијалогу свих заинтересованих актера, већ у почетној фази осмишљавања реформе обезбедило би снажнији темељ за примену реформских предлога који би требало да буду спроведени у наредне четири године.
Овако осмишљени дијалог о образовању имао би добре ефекте и по друге процесе у друштву. Њиме би се веома допринело смањивању тензија у заједници, па и премошћавању и оних наших најдубљих подела. Уколико бисмо моделом дијалога о реформи у просвети макар мало преусмерили фокус грађана са начина и размишљања који нас чине веома подељеним друштвом ка вредностима и идејама које нас чине повезанијим, већ то би било довољно да кренемо у такав подухват.
Треће је најава о значајном повећању улагања у школство. Под улагањима се једним делом треба сматрати повећање плата људима који су запослени у школству. Оно се по природи ствари доводи у везу за поправљањем животног стандарда оних грађана који су ангажовани у образовном систему. Нема дилеме да је ова мера добра.
Постоје и она улагања која се тичу додатних подстицаја за снажење научноистраживачких потенцијала Србије. Добар пример овакве праксе је формирање Института за вештачку интелигенцију 2021. године, који је за кратко време прорадио, привукао пажњу истраживача из Србије и из света и чијим се радом Србија кандидује да постане један од центара изврсности у научним истраживања у пољу вештачке интелигенције.
Други занимљив и добар пример је успостављање БИО 4 кампуса у којем ће бити смештено седам факултета и девет института. Реч је о факултетима и институтима специфичног научног усмерења, који удружујући своја знања и своје снаге припремају тло за искораке у својим научним областима. И образовање и наука траже улагања и моменат је да значајних улагања буде много више.
Кључ за Београд
Јасно је да и просвета и наука траже и заслужују улагања. Она су посебно оправдана уколико нама као друштву обезбеђују напредовање и компетитивност у погледу услова и квалитета живота у односу на друга друштва. И уколико појединце који се школују у нашој држави чине припремљенијим за развој своје професионалне каријере.
Улагања у просвету и науку су увек у вези и са системом идеја и вредности којима се начелно тежи у једном друштву. То би требало да буде систем који као један од својих стубова има етику и јачање демократских начела. Наша шира друштвена и политичка заједница би имала посебне користи када бисмо инвестирање у просвету и науку омеђили и ширим, али јасно оријентисаним системом ка даљем снажењу демократије у Србији.
Ово су три тачке које би у најави просветне реформе било добро да чујемо од носилаца ових процеса у првом дану по преузимању ресора. Све три тачке су такве да би биле веома запажене у јавности и што је важније – оне би наговестиле да просвета заиста постаје приоритет у делању владе као једне од најмоћнијих политичких институција у држави.
Таквом почетном поставком обезбедиле би се изузетно позитивне реакције академске заједнице у целости, што би створило нову енергију и вољу да се реформама посветимо сви заједно, дакле потпуно и без било каквих ванобразовних или ваннаучних калкулација.
Најважније у целој слици је да кредибилно дефинисана просветна реформа касније заживи и да након четири године, које чине пуни мандат једне владе, можемо да имамо прво велико пролазно време у смислу остваривања значајних и видљивих резултата.
Ко год би помислио да реформски процеси у овој области могу брже, тај је, аристотеловски речено, или геније који зна и може што нико други не уме, или враг са којим не треба имати било каква посла. Ако бисмо замислили да баш ових дана откријемо и таквог генијалца, мој предлог би био да и у том случају припремимо каква узда јер је у процесу који у овом тексту описујемо реформско кретање важно исто онолико колико и циљ који реформама желимо да остваримо.