Пише: Јохан Бекман, фински политиколог
АКО живите са децом на Западу или са њима само путујете тамо, немате заштитне гаранције да вас неће прогонити органи за старатељство – заштиту права детета.
Најкарактеристичније и најстрашније у заштити права детета јесте одузимање деце. Пошто социјалне службе декларативно тврде да је главни циљ њихове делатности благостање деце, а изоловати децу од могућих претњи треба треба максимално брзо, у многим земљама је дозвољено одузимати малолетну децу родитељима без одлуке суда, на основу субјективних процена представника старатељских органа, то јест тек тако.
На пример, у Финској у закону о заштити деце пише да основ за одузимање детета може бити „забринутост радника социјалних служби“, то јест опет његово субјективно мишљење. А оно може бити било какво, зато што различити људи могу да процењују различите ситуације потпуно другачије.
Рецимо, ако родитељи не раде, то може да забрине социјалне службе, пошто родитељи који не раде нису у стању да на одговарајући начин издржавају децу. Али, ако родитељи раде, то такође може бити повод за забринутост социјалних радника, јер родитељи који раде немају могућности да посвете својој деци довољно времена.
У центру пажње често се налазе руске породице које живе на Западу. Сви се сећамо чувеног случаја Александре Фомине из Хелсинкија: њена кћерка је нестала – она се једноставно није вратила кући из школе. Према верзији социјалних служби које су донеле одлуку о одузимању, оне су добиле информацију од комшинице да је мама наводно не превише јако ошамарила своју кћерку.
Заштита права детета је дамоклов меч. У многим земљама социјалне службе имају право да долазе у ненајављене посете у сваком тренутку, да без налога и одлуке суда одузимају децу породицама. Обично долазе с полицијом. При томе се сваки отпор родитеља квалификује као тешко кривично дело. Родитељи немају право да штите своју децу.
Недавно је фински отац Јан-Ерик Курхела поставио на интернету снимак одузимања своје деце: полиција и социјални радник су дошли у његову кућу и на силу одвели његове седмогодишње синове-близанце. Док су одводили дечаке, они су викали да желе да живе код куће. Све се то одвијало пред очима сестара и браће који су, пак, остали да живе са родитељима.
Ужасни видео-снимак о насилном одузимању деце изазвао је међународни скандал. Имао је милионе прегледа на свим континентима. На крају је фински омбудсман за дечија питања Марија Кајса Аула морала да поднесе оставку.
Међутим, ускоро је Јан-Ерик Курхела од тужилаштва добио обавештење да је против њега покренут кривични поступак по неколико основа, због тога што је снимао одузимање своје деце и касније објавио тај снимак. Као прво, по мишљењу социјалне раднице која је донела одлуку о одузимању деце, видео-снимак је наводно насилна радња против ње, зато што је у том тренутку она била веома узнемирена и није била спремна да постане „звезда Јутјуба“.
Као друго, отац наводно није имао право да снима сопствену децу у сопственој кући, што је кривично дело на основу члана о објављивању личних информација. Наравно, у „букет“ су још додати и чланови о вређању части и достојанства радника финских социјалних служби. Кривични поступак још траје, али оцу који је снимао одузимање своје деце прети затворска казна.
Покретање кривичног поступка у овом случају је највероватније покушај да се прекине пракса снимања рада социјалних служби.
У Финској је основана организација за заштиту људских права – Октобарски покрет. Први потез те организације је било слање писма Павлу Астахову с молбом за пружање помоћи. Руски дечији обмудсман и његови сарадници већ неколико година прате догађаје у Финској и реагују на њих у складу с руским законима и међународним споразумима.
Још једна страна овог питања јесте и, да тако кажем, феномен приватизације заштите права детета. У Финској је, на пример, већина домова за незбринуту децу приватна. За једно дете старатељи или фирме могу да добијају по неколико хиљада евра месечно. Заштита права детета је огроман бизнис са годишњим обртом који се мери стотинама милиона евра. Деца одузета породицама практично постају заточеници приватних домова за незбринуту децу, и изузетно их је тешко извући оданде.
Социјалне службе неретко доносе одлуку о забрани комуницирања деце са породицом, и тада деца немају право да зову своје родитеље, да пишу писма, да одржавају било какав однос са њима. Та пракса се често користи „у интересу детета“: ако дете живи ван породице до пунолетства, оно може да доноси приватним фирмама стотине хиљада евра.
Ситуација је апсурдна: социјалне службе могу у сваком тренутку да примењују према деци максимално насиље, укључујући потпуно изоловање од друштва – без икаквог основа, образложења и подношења доказа о „кривици“ родитеља. При томе сваки потез родитеља усмерен на заштиту своје деце може да се интерпретира као понашање које „угрожава здравље деце“. Веома је тешко борити се против заштите права детета. Било је неколико случајева кажњавања социјалних служби, али оне свеједно настављају са радом.
Заштита права детета је Гулаг XXI века. Нико не зна тачан броје деце која су доспела у „дечије логоре“ у Европи, у каквим условима она живе, колико уопште постоји приватних домова за децу. Родитељи и деца често не могу да схвате зашто су деца уопште доспела у те приватне затворе.
Постоји неколико разлога за постојање таквог система. Као прво, постоји либерални закон који дозвољава одузимање деце породицама без образложења и без одлуке суда. Осим тога, на власти је доминантна антипородична идеологија, која нормалну породицу дефинише као средину која је штетна за децу. Екстремни „заштитници права детета“ сматрају непожељним чак и хетеросексуалне односе.
Али, постоје и економски разлози. У индустрији заштите права детета свако одузето дете доноси својим старатељима неколико стотина хиљада евра. И нико није спреман да се одрекне од тог уносног бизниса.
Извор: fakti.rs