Dualno obrazovanje nije novitet, jer se u Srbiji sprovodilo i pre 30 godina
JEDAN interesantan aforizam kaže: „Kada je stanje košmarno, najbolje je obezbediti snove“. Na primeru reforme srpskog obrazovno-vaspitnog sistema i njegovog povezivanja sa privredom to hronološki izgleda ovako. Prvo je u Privrednoj komori Srbije početkom februara 2016. potpisan Memorandum o saradnji i podršci Austrije Srbiji u uvođenju dualnog obrazovanja. Tom prilikom, predsednik PKS Marko Čadež je objasnio: „Memorandumom se utvđuju okviri dugoročne saradnje sa austrijskim kolegama po pitanju reformisanja srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji. Oni će preneti svoje isksutvo, a najveću podršku će nam pružiti austrijske kompanije koje posluju u Srbiji kao i Austrijska razvojna agencija ADA“. Kao novitet Čadež dodaje da je u planu izrada novog profila špediter, dok će profili poput bankarskog službenika i trgovca biti reformisani.
Nedugo potom nemački ekspert za dualno obrazovanje Peter Krize na konferenciji „Obrazovanje po meri privrede – dualno obrazovanje“ navodi da učenici u Nemačkoj dobijaju od 250 do 950 evra mesečnu naknadu za rad u okviru programa dualnog obrazovanja, koje traje između dve i po i tri godine, a kada polože teorijski i praktični ispit učenici mogu odmah da se zaposle kao predradnici, majstori, pa čak i da dobiju zvanje inženjera.
Krajem juna 2016. premijer Aleksandar Vučić je u Bernu izjavio da Srbija računa na pomoć Švajcarske u reformi obrazovnog sistema i uvođenju dualnog obrazovanja, o čemu je razgovarao i sa predsednikom te zemlje Johanom Šnajder-Amanom. Tom prilikom Vučić je naveo da je svojevremeno u Davosu upravo od Šnajder-Amana čuo da bi uvođenje dualnog obrazovanja bilo lekovito za Srbiju i da su od tada pokrenuti brojni pilot-projekti u okviru kojih mladi ljudi iz tehničkih škola počinju da rade sa 16 godina, odmah po dobijanju diplome.
Dakle, Austrija, Nemačka i Švajcarska će pomoći reformu srpskog obrazovno-vaspitnog sistema tako što će preneti svoja iskustva i dati podršku u povezivanju obrazovanja sa privredom. Ovome se nema šta prigovoriti ukoliko bi se prećutala činjenica da je model dualnog obrazovanja održiv jedino u društvima sa razvijenom privredom. Međutim, u društvima „kolonijalne demokratije i vazalnog mentaliteta“ jedna od glavnih „životnih disciplina“ je veština samoobmanjivanja koja prethodi obmanjivanju drugih. Naime, u uslovima sadašnjeg rasta i razvoja srpske privrede, uz svu inostranu pomoć i podršku, model dualnog obrazovanja je održiv isključivo teorijski, par sprovođenih pilot projekata (na čemu ćemo i ostati) nije sistemska reforma. Uzgred, dualno obrazovanje nije nikakav novitet austrijskog, nemačkog ili švajcarskog obrazovno-vaspitnog sistema iz razloga jer se u Srbiji već sprovodilo pre 30 i više godina, kada je razvijena privreda imala potrebu za obrazovnim kadrovima na tržištu rada ili se bez te tržišne potrebe, ali sa kapacitetnim mogućnostima neposredno uključivala u razvoj obrazovnog sistema. Veliki industrijski sistemi i njihova proizvodnja poput IMT, IMR, „21. maja“, „Rekorda“, INSA-e…. bili su neposredno vezani za obrazovni sistem, ali pošto tih i njima sličnih privrednih sistema više nema, nema ni njima usklađenog obrazovnog sistema.
Pošto istinu interesuju samo činjenice, dovoljno ih je otkriti (podsetiti), istina se potom brani sama od sebe. U tom smislu, podsećanja radi, ja sam bio inicijator, finansijer i nosilac dva međunarodna idejno istraživačka projekta u kojima je učestvovalo više od 150 saradnika iz Srbije i zemalja u regionu. Projekti „Redefinisanost strukture obrazovnog sistema Srbije“ (izdat 2009) i „Redefinisanost strukture i strategija razvoja visokog obrazovanja Srbije“ (izdat 2015) na osnovu egzaktnih pokazatelja socijalnih i infrastrukturnih mogućnosti Srbije unutar obrazovanja, privrede i tržišta rada kao i izvršenih komparativnih analiza po navedenim elementima dali su predloge u kom smeru treba da idu održive a realno sprovodive reforme srpskog obrazovno vaspitnog sistema. Navedeni projekti sa popisom više od 70 konferencijskih izlaganja po svetu, predati su od Narodne skupštine Republike Srbije do Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, ali bez bilo kakvog odgovora do danas. Jedino razumevanje po pitanju navedenih projekata našlo se unutar srpskih elektronskih i štampanih medija, ali i tada bez reakcije resornog ministarstva.
U obrazovanju, baš kao i u celom društvu, reformu treba otpočeti institucionalnim zaustavljanjem narastajućeg bezakonja i korumpiranosti u obrazovanju. Na žalost srpskog obrazovanja, navedenom svesrdno pomažu upravo oni koji bi isto trebalo da sprečavaju, odnosno inspekcijske i nadzorne službe u obrazovanju. Reforma inspekcijsko-nadzornih službi u obrazovanju uz navođenje konkretnih primera bezakonja i korumpiranosti unutar istih definisana je u našem projektu „Redefinisanost strukture i strategija razvoja visokog obrazovanja Republike Srbije“ i možda se baš zato u ministarstvu ćuti. Kako je u projektu navedeno sa nepromenjenim utiskom do danas, Srbija i pored želje nema kapacitetne mogućnosti da reformu obrazovanja otpočne, jer nema snagu promene životnog obrasca „znam te, znaš me“.
Prof. dr Miroslav Kuka, profesor na fakultetima u Bitolju i Aleksincu
Izvor: novosti.rs