У ОШ „Јосиф Панчић“ у перницама ученика пронађене су поруке којима се другој деци прети убиством и помиње доношење пиштоља. Школска управа и директор тврде да су реаговали према протоколу и да су надлежне службе укључене. Слична порука претходно је пронађена и у ОШ „Надежда Петровић“, због чега су и тада родитељи били уплашени. Колико овакве ситуације утичу на децу, има ли места паници после све већег броја сличних инцидената и како реаговати превентивно?
Ситуације у којима деца доживе претње у школама су изузетно узнемирујуће и могу створити осећај несигурности међу ученицима и родитељима, чак и ако није доказана директна опасност.
Емоционална реакција страха је природна, посебно након трагедија у школама из претходних година, попут оне у ОШ „Владислав Рибникар“. Важно је разликовати озбиљну претњу од лоше шале или покушаја манипулације, али то не умањује утицај на децу.
„Наше друштво доживело трауму“
– Ово друштво је 3. маја 2023. године доживело једну врло озбиљну трауму са којом се није урадило бог зна шта. Ми смо сада у ситуацији да добијамо плодове онога шта смо на неки начин посијали и онога чиме се нисмо бавили. У ситуацији кад се осећаш несигурно, кад се осећаш напето, кад се осећаш да нема некога на кога можеш да се ослониш, а читаво друштво је у таквом једном осећању глобално и локално, онда прибегаваш насиљу јер ту неку агресију која је у теби мораш да испољиш на неки начин – каже за Блиц ТВ психолошкиња Радмила Вулић Бојовић.
Колико год да је важно да се не шири паника, игнорисање или релативизација оваквих догађаја може оставити децу збуњену или напуштену у својим страховима. Уверење да нема места паници треба бити праћено конкретним корацима – као што су присуство одраслих, јасна правила и отворена комуникација.
Пажљиво приступати случајевима насиља међу малолетницима
– Одговорност на родитељима је да заштите дете, да га умире, да му пруже подршку, заштиту, безбедност, да га увере да ће бити сигурно. Ако постоји нешто у вези са чим они могу да покрену неке поступке, да то предузму, пријаве школи, разредном старешини, како то већ иде код њих, која су правила и процедуре. Сви претходни случајеви о којима се причало нису били са трагичним завршетком, али су били узнемирујући. Читали смо о томе како су се малолетници потукли, то је све прилично сензационалистички представљено, као да су они неки хероји, као да су постали су популарни, сада сви знају за њих – каже педагошкиња Љиљана Марковић за Блиц ТВ.