Крај је школске године и распореди психолога и терапеута који раде с децом и младима претрпани су. Нису ово теме са којима се не сусрећемо и остатак године, али у ово време посебно су присутне, а деца посебно лоше и у потреби за (хитном) стручном помоћи коју на жалост не можемо осигурати за све.
Последњих двадесетак година колико радим, из године у годину седим с децом и младима који су ученици, слушам о њиховим искуствима и увек се изнова питам како је могуће да као друштво, мање-више прећутно, пристајемо на то да школа, школске обавезе и захтеви, атмосфера у којој се школовање одвија, однос према деци и младима и даље остаје овакав какав је сада.
А какав је то сад?
Истраживање субјективне добробити деце у Хрватској показује да је, ако се анализирају различита подручја субјективне добробити, задовољство деце појединим аспектима школског живота оно које је најниже, а поготово пада у вишим разредима основне те у средњој школи (Ајдуковић, М., Рајхвајн Булат, Л., Сушац, Н. и Вејмелка, Л. (2020). Дознајемо и то да 15-17% ученика и ученица првих разреда средњих школа износи емоционалне и психосоматске тешкоће при чему су најчешћи извор забринутости и стреса управо академски захтеви (Микић, Бегић и Буњевац 2012.). Истраживања показују да је од свих извора стреса негативна оцена или оцена лошија од очекиване, онај најчешћи који се јавља код адолесцената (Рукавина & Никчевић-Милковић, 2016.). Такође, показало се да постоји повезаност између симптома опште психопатологије, депресије и анксиозности и процене ученика у којој мери сматрају да су родитељи њима задовољни у академском смислу на узорку младића. Код девојака се та повезаност није показала код симптома анксиозности (Ерић, 2012).
Деца и млади захваљујући систему којег имамо живе свакодневицу испуњени стрепњом, кривицом, немоћи и љутњом, осећајем да су као особе невидљиви и неважни. Живе је такву током целе школске године, а задњих месец дана интензивно. Психолозима се јављају или их одрасли нама упућују због симптома депресије (која се још увек од стране највећег броја одраслих тумачи као лењост), психосоматских тешкоћа, суицидних мисли и покушаја док оне који покушају да пруже какав такав отпор (и тако дају до знања да нису добро и да оно са чиме се очекује да сарађују не ваља) доживљава као непослушне, „злочесте“, неодговорне и агресивне.
Јасно је да ни већини одраслих у овој причи није лако. Учитељи су преплављени бирократским и административним задацима, циљевима које морају постићи, решавањем проблема за које немају потребне компетенције, осећајем кривице или одговорности за будућност коју деци (поготово основношколцима) доносе оцене које им дају, очекивањима и притиском који долазе од родитеља. Родитељи су такође под притиском система, већ од петог разреда основне школе свесни да како њихово дете мора имати сулудо добре, односно изврсне оцене ако на крају основне школе „жели имати избор“. Неретко из школе добијају поруку да нису добри родитељи ако са својом децом не уче, не терају их на учење, не кажњавају ако не уче. Чини им се као да имају само једну прилику за „све или ништа“ у осигуравању будућности своје деце, а то је заиста застрашујућа помисао.
Али, јасно је да су у цијелој тој причи под највећим притиском управо они који су у узрасту у ком имају најмање ресурса, знања и вештина да се носе с њим. Деца и млади.
Јер, уместо да притисак који осећамо, а изазван је очекивањима, захтевима и упутствима које добијамо ми одрасли, задржимо у сопственом крилу и нађемо начина као се ефикасно носимо с њим ми га претачемо у крило деце, кажњавамо или награђујемо за оцене, уцењујемо, претимо, застрашујемо и чинимо све што је у нашој моћи да ураде то што од њих очекујемо. Буду добри у школи. Односно, ако разговарате са децом и њиховим родитељима, моћи ћете да чујете да бити добар заправо значи бити одличан, по могућности имати просек 5.0.
Не за нас, говоримо себи и деци, него за њих, за њихово добро, како би имали избор једног дана.
Међутим, оно што се не питамо, чиме се не бавимо и чега можда нисмо свесни је која је цена те петице? Коју цену за ту сарадњу плаћају деца?
Цену плаћају сликом о себи.
Цену плаћају самопоуздањем.
Цену плаћају самосвешћу.
Цена је и у неретко дубоко нарушеном односу с родитељима.
Цену плаћају и у задовољавању важних развојних потреба попут оне за остваривањем квалитетних и блиских вршњачких односа и веза или за игром и слободним временом.
Цену плаћају сопственим интегритетом.
Цену плаћају континуираном телесном побуђеношћу у страху од система, од оцене, од прозивања и испитивања.
Цену плаћају слабије развијеним капацитетом за регулацију емоција и релационих компетенција.
Цену плаћају и кроз усвојено веровање да колико знам, нажалост преведено у коју оцену имам, толико вредим.
Укратко, цена је ментално па онда и физичко здравље деце. Оне исте деце за коју ћемо често чути да су оно најважније и најдрагоценије што имамо.
Цена те петице је тако озбиљна, хронична и далекосежна да би се сви стручњаци који се баве менталним здрављем деце и младих морали дићи на ноге и остати стајати док се ситуација не крене мењати.
А док не станемо на ноге, подигнимо барем глас!
Аутор: Сека Пуховски
Извор: zgpd.hr/2021/06/06/uci-uci-da-dobijes-pet-vise-vrijedi-pet-nego-cijeli-svijet/