Polazak u školu je događaj i velika životna i emocionalna prekretnica za koju je izuzetno teško posvedočiti kome teže pada – roditeljima ili deci? Ovog puta, imali smo priliku da o ovoj značajnoj temi razgovaramo sa članovima Mensinog odseka za rad sa decom među kojima su psiholog, defektolog, učitelj, nastavnik matematike i edukator koji pored svog dugogodišnjeg iskustva u radu sa decom svih uzrasta, vrlo aktivno i predano u okviru Mensinih aktivnosti učestvuju na brojnim festivalima i manifestacijama posvećenim radu sa našim najmlađima. U nastavku pročitajte šta su o ovome naši sagovornici rekli i koje savete su podelili roditeljima školaraca.
Za početak odlučili smo da reč prvo damo psihologu, Jasni Bulajić Stepanović. Jasna je psiholog-psihoterapeut, potpredsednica i psiholog Mense Srbije ovlašćena od Mense International, zadužena za darovitu omladinu. Na osnovu životnog i dugogodišnjeg iskustva rada u struci između ostalog je istakla sledeće:
– Deca lakše razvijaju pozitivan stav prema školi i učenju ako vide da čitate knjige, da ste radoznali i imate hobije „i u ovim godinama“. Izbegavajte poređenje dece (pogotovo istog pola), svako je po nečemu poseban. Dajte i deci i sebi vremena za prilagođavanje: svakog dana razgovarajte po povratku iz škole, slušajte ih pažljivo i reflektujte osećanja. Tako se razvijaju emocionalna i socijalna inteligencija koje su važnije od školskog uspeha. Ovo je naročito važno kod darovite dece koja brzo uče, ali se često slabije snalaze u društvu vršnjaka zbog doživljaja neuklapanja.
Najbolje je učenje kroz igru, ali vaš zadatak nije da ih animirate, već pustite da sami kreativno prevaziđu dosadu (greške su vid učenja). Podstičite kod dece iskrenost, odgovornost, strpljenje i samostalnost. Pomozite deci da nauče razliku između: stvari koje su korisne a neprijatne u početku (školske obaveze) i onih koje su prijatne a štetne (nezdrava hrana, igrice i sl.). Ona prirodno teže prijatnosti, ali ako im uz puno ljubavi, strpljenja i pojašnjenja postavite razumne granice razviće se kao ličnost. Ne zaboravite da bi učitelj(ica) trebalo da bude nalik trećem roditelju (kao i psiholog), poštujte njihova zapažanja i postupke.
Posle razgovora sa psihologom nove savete i saznanja dobili smo od Mie Čarakovac, defektologa-oligofrenologa:
– Bilo da se dete raduje školi ili bi radije ostalo još malo u vrtiću, polazak u školu predstavlja veliki, pre svega, emocionalni izazov za celu porodicu. Koliko god da se dete i celokupna porodica priprema za taj veliki događaj i o tome razgovara, uvek postoji ta mala strepnja od nepoznatog.
Daću vam nekoliko praktičnih saveta kako da se pripremi dete:
Neka dete dan ranije odredi koju će odeću i obuću nositi sutradan, da se ne stvara dodatna, nepotrebna, nervoza. Takođe, dan ranije neka dete spakuje u torbu ono što je potrebno da se ponese u školu. Ukoliko dete ima strah od škole i nove sredine, razgovarajte sa njim, šetajte pored škole – neka dete upozna izgled škole i neka deli svoje misli i ideje o tome koja je prostorija/učionica za koji predmet, kako izgledaju učionice, šta u njima ima.
Nakon toga, razgovarali smo sa Jelenom Smiljković, nastavnikom matematike i informatike u OŠ „Ivan Goran Kovačić“ koja nam je dala korisne savete kako iz ugla prosvetnog radnika tako i iz ugla roditelja čije dete sada pohađa peti razred osnovne škole:
– Kao majka deteta koje je u petom razredu i kao nastavnik matematike, često sam u prilici da vidim koliko način na koji se roditelji postave u ovom periodu utiče na dete. Roditelji bi trebalo da budu podrška detetu, ali je važno da ne preuzmu sve obaveze na sebe. Roditelji preko viber grupa saznaju šta je za domaći i prenose deci i to smatram pogrešnim, jer roditelji na taj način šalju poruku detetu da ne mora da sluša na času i dete ne razvija odgovornost.
Uloga roditelja nije da uradi zadatak umesto deteta i izdiktira mu rešenje, već da podstakne dete da razmišlja i shvati šta se u zadatku traži. Potrebno je da roditelj usmeri i objasni, ali ne i da misli umesto deteta, da bude oslonac, da pomogne kada dete zapne, da ga nauči organizaciji i da ga pohvali za trud. To gradi odgovornost i samostalnost. Dešava se i da roditelji loše govore o učitelju ili drugoj deci, to je ozbiljna greška, jer dete tada gubi poštovanje i prema učitelju i prema školi i prema radu.
Od prvog dana važno je da dete razvija dobre navike. Najvažnije je aktivno slušanje na času – da dete ne priča dok učitelj objašnjava i da obeleži šta je za domaći zadatak. Bitno je organizovati vreme kod kuće tako da se prvo uradi domaći zadatak, pa onda igra, to je osnovna radna navika koja kasnije olakšava celo školovanje.
Roditelji bi trebalo da ograniče vreme na telefonu i igricama jer deca danas provode sate pred ekranom i gube energiju na pogrešne stvari, pa je korisno postaviti jasnu granicu (na primer 30 minuta dnevno). Postoje aplikacije koje u tome pomažu, ali najvažnija je doslednost roditelja. Potrebno je razviti kod dece pozitivan stav prema učenju. Često čujem kako roditelji govore deci da je matematika teška i da je potrebno mnogo truda da se razume, na taj način deca u startu imaju odbojnost i strah od matematike, a zapravo matematika koja se uči u prvom razredu je svuda oko nas – u svakodnevnim situacijama – i dete je prirodno usvaja ako je posmatra kroz igru i život.
Ako roditelj pokaže poverenje u učitelja, poštovanje prema školi i doslednost kod kuće, dete će pratiti taj primer. Ako dete razvije naviku da sluša na času, zabeleži domaći i uradi ga samostalno, otvara sebi vrata za uspeh i u višim razredima
Šta podrazumeva dobra priprema deteta za školu? Pitali smo Momčila Stepanovića, učitelja, samostalnog pedagoškog savetnika:
– Iako se odomaćilo da pripremljenost deteta za školu podrazumeva da dete zna slova, da čita ili piše, zna da broji i slično, u današnjim uslovima to je slab pokazatelj spremnosti. Najvažniji segment pripreme za školu je u oblasti emocionalnog razvoja. Za probleme u emocionalnom razvoju najmanje su odgovorna deca. Konkretno, neograničeno uživanje, praćeno nedostatkom obaveza i frustracija, nije dovoljno stimulativno za emocionalni razvoj. Što dete živi u prijatnijoj bajci od detinjstva, to je manje razloga da se emocionalno razvija.
Prepuštanje detetu na volju da radi samo ono šta želi, i da ne radi šta ne želi, za rezultat lako ima neregulisane reakcije na negativne emocije i frustracije. Čim se u školi susretne sa izazovima te vrste, pošto nema razvijen mehanizam za konstruktivno reagovanje, reaguje instiktivno i destruktivno.
Problem prezaštićenosti dece je medalja sa dva lica. Ona prva strana je bajna i sjajna. Dete je razigrano, srećno, zadovoljno… Druga je tamna i nevidljiva dok ne pođe u školu. Tada sve što mu se ne dopada doživljava kao ugroženost, a to izaziva otpor, nesamostalnost i nesnalaženje. Takav start ume drastično da umanji postignuća. Potrebno je puno truda i zalaganja dok se dete ne opusti, ne shvati da je škola važna i ne ostvari uspeh koji je bar srazmeran potencijalima. Roditelji koji žele da dete bude spremno za školu ne štede dete od obaveza, niti od svakodnevnih frustracija.
Jedan od najvažnijih uslova spremnosti deteta za školu skriven je u načinu razmišljanja i reagovanja. Po prirodi, deca su usmerena na osećanja i maštu, a škola zahteva nešto drugo. Razumnost.
I za kraj, kako u praksi izgleda priprema dece za polazak u školu kroz primenu programa Odrastalica, rekla nam je Dunja Šašić, autorka razvojno-kreativnih radionica Oblutak i licencirana realizatorka programa Odrastalica:
Kroz pedagoški program „Odrastalica“ u Mensi Srbije u Novom Sadu pripremaju se deca za školu od 2018. godine, a odskoro i u Pančevu i Beogradu. O dobrobiti programa najbolje svedoče njihovi roditelji koji upisuju i svoje mlađe dete stasalo do predškolskog uzrasta. Socijalno-emotivna priprema kroz „Odrastalicu“ je možda i najvažniji stub ovog programa. Na susretima dolazimo do zaključka da i drugi imaju osećanja, do osvešćivanja šta sve roditelji rade (za njih), kako se ponaša u školi i na času, šta je bezbedna igra, dolazimo i do razumevanja mogućnosti izbora i preuzimanja odgovornosti. U okviru programa primenjuje se kinestetičko učenje koje deci utaba stazu ne samo za prvi razred, već za čitavo školovanje, a time i dobar prolazak kroz različite životne izazove. Efikasno se vežba duže trajanje pažnje, upornost i fokus na zadatak, što su neophodne veštine uspešnog đaka.
Autor: Milica Pantić