Што више учитељи користе похвалу уместо казне, више ће дете остати фокусирано на задатке и лекције, каже нова студија објављена у стручном часопису Educational Psychology.
„Како се однос коришћења похвале и казне код учитеља мења у корист похвале, тако се повећава и степен испуњености школских задатака код ђака који добијају више похвала наспрам казни“, каже аутор студије Пол Калдарела, професор на Универзитету Brigham Young.
И не само то, додаје он, што је већи распон између похвале и казне, односно што више наставници похваљују и мање кажњавају, деца бивају боље фокусирана на лекције.
Похвала је кључ
Упркос јасној вези између похвале и добрих резултата, студије су показале да наставници у учионици не користе похвалу довољно. Заправо, како ученици прелазе у старије разреде, тако су похвале све ређе, док број критика и укора расте.
Наравно, није реално очекивати да наставник никад не критикује. Није ни добро. Чак и најпозитивнији учитељи мораће да прекину лоше понашање. Али би критике, посебно оне оштре и пред целим разредом, требало свести на неопходни минимум, кажу истраживања.
Када је реч о односу похвале и критике, неки идеалан однос би био 3:1 или 4:1, што значи да на три или четири похвале може да дође једна критика. Дакле, када искритикујете ученика, потрудите се да после тога пронађете разлог и да га похвалите неколико пута, пре следеће критике, ако су добри резултати у учионици оно чему тежите. О овом односу похвале и критике пак нема истраживања, већ је то једноставно препорука едукатора који су се бавили овом темом.
Колико похвала?
Да би открио одговор на то питање, Калдарела и његов тим провели су три године бројећи похвале и критике које наставници упућују деци у 151 учионици, у 19 основних школа у три америчке државе.
Тим је посматрао интеракције наставника са укупно 2536 ђака узраста од 5 до 12 година.
Половина тих одељења биле су контролне групе, у којима је наставницима речено да раде као што раде иначе, а друга половина била је део програма CW-FIT, у оквиру којег учитељи најпре уче децу социјалним вештинама кроз понављање, дискусију и игру улога. Затим, формирају тимове ђака и труде се да хвале ученике онда када поштују успостављена правила и моделе понашања. Показало се да су деца укључена у овај програм била више ангажована и спремнија на рад. Такође, проблематична понашања на часу такође су се смањила.
Они учитељи који су највише хвалили постигли су до чак 30% побољшања када је реч о понашању ђака.
Што више похвала, то боље
Калдарела у својој студији похвалу дефинише као „вербални чин одобравања“ након што се ученик понашао добро или успешно одговорио на задатак, уместо тек благог признања да је задатак тачно решен. Критика се, с друге стране, дефинише као „вербално неодобравање“ које понекад укључује и претњу или посрамљивање, као одговор на неадекватно понашање или неиспуњен задатак.
Када су се сви подаци укрстили, дошло се до закључка да не постоји нека критична тачка или оптималан однос похвале и критике који доводи до тога да се понашање драстично побољша. Уместо тога, ефекат је био линеаран: што више похвале, ученици боље сарађују и више се труде. Они учитељи који су највише хвалили постигли су до чак 30% побољшања када је реч о понашању ђака.
„Понашање које подстичете ће се понављати“ каже Калдарела. „Па тако, ако учитељ хвали ученике због доброг понашања, као што је пажња на часу, тражење помоћи онда када има је потребна или додатни труд, може очекивати да управо то понашање и подстакне да се даље развија и побољшава.“, закључује Калдарела.
Приредила: А. Цвјетић