Sofija Zarupski je pre svega učiteljica. Ali, pored posla koji obavlja u učionici, kao veliki zaljubljenik u matematiku i računanje, ona je rešila da svoju strast prema matematičkim zadacima pretoči u udžbenike i zbirke koje će učiteljima u Srbiji pomoći da lako i kroz zabavu đacima predstave gradivo, a deci da uče i da se igraju u isto vreme.
Kao dugogodišnji autor domaće izdavačke kuće Eduka, Sofija je naročito ponosna na odličnu saradnju koju ima sa osnivačem Eduke, profesorom pedagogije dr Boškom Vlahovićem uz čiju pomoć uspešno kreira udžbenike i radne sveske već više od decenije. Do sada ih ima već devet, a u pripremi je i šest novih, za treći i četvrti razred.
Sa Sofijom Zarupski razgovarali smo o tome kako je došla na ideju da kreira udžbenike, da li je važno da nastavna sredstva kreiraju oni koji imaju bogato iskustvo u radu sa decom, ali i o tome kako do dobre saradnje na relaciji roditelj – nastavnik.
Godine iskustva u pisanju i kreiranju udžbenika su za vama. Koliko je teško napraviti nastavno sredstvo koje će ujedno pratiti plan i program i biti zanimljivo deci?
Pravljenje nastavnog sredstva je veoma zahtevan, složen i odgovoran posao. U svakom nastavnom planu i programu nalaze se uputstva za didaktičko-metodičko ostvarivanje programa, kao i smernice pomoću kojih se nastavni proces koncipira u skladu sa definisanim ishodima. To svakako olakšava izradu nastavnog sredstva. Međutim, problemi nastaju u procesu kada je neophodno da se nastavni sadržaji prilagode uzrastu učenika i sa ciljem da se podstaknu njihove intelektualne aktivnosti, a samo usvajanje novih znanja učini interesantnijim. U ovim situacijama veoma je važno pružiti pomoć učenicima poštujući njihove individualne karakteristike.
Sve što je potrebno jeste razumevanje deteta, njegovih interesovanja, mogućnosti i želja i korišćenje efikasnih pokretača za motivaciju. Zato je neophodno „pozvati” učenike da aktivno učestvuju u procesu učenja koje će na taj način postati kreativno, zanimljivo i motivaciono, a nastava interaktivna za sve učenike.
Kako ste počeli da, uz posao učitelja, pišete i udžbenike? I koliko mislite da je značajno da autori budu ljudi koji su svakog dana u učionici?
Svoju uspešnu saradnju sa izdavačkom kućom Eduka započela sam 2008. godine kao koautor Radne sveske iz srpskog jezika za 4. razred osnovne škole. Veoma sam zahvalna profesorki dr Nadi Todorov koja me je pozvala da sa njom i mojom sjajnom koleginicom, Stevanijom Keča, radim na izradi ovog projekta. Prethodnih nekoliko godina profesorka Nada Todorov je u moju školu dovodila na praksu studente završne godine Pedagoškog fakulteta u Somboru. Tada smo se upoznale i počele da sarađujemo. Imala sam privilegiju da baš od nje mnogo naučim.
Veoma je važno da autori udžbenika dobro poznaju uzrast učenika: da razumeju učenike i njihove individualne razlike, da znaju koji je nivo njihovog predznanja, veština i sposobnosti, koje su njihove jače strane ali i slabosti, koja su to njihovih uverenja, stavovi i interesovanja. Zato mislim da je iskustvo stečeno neposrednim radom sa učenicima neprocenjivo.
Autor ste većinom udžbenika za matematiku, kojom decu često „plaše“ i pre polaska u školu. Da li je plan i program za ovaj predmet prilagođen deci i može li svako dete (urednog razvoja) naučiti matematiku za peticu?
Program nastave i učenja matematike je prvenstveno namenjen nastavnicima, ali i onima koji na posredan način učestvuju u obrazovanju i vaspitanju. Nastavnici na osnovu datog programa planiraju i ostvaruju nastavu i učenje prema potrebama svog odeljenja, uvažavajući i individualne razlike učenika.
Mislim da je svaka ocena za đaka. Važno je da je svako dete na časovima aktivno i da napreduje prema svojim mogućnostima, interesovanjima, sklonostima i potrebama.
Otkud interesovanje upravo za matematiku?
Mislim da je to interesovanje nastalo još u ranom detinjstvu. Moj otac je bio učitelj u kombinovanom odeljenju, na salašu u predgrađu Sombora. U istoj kući u kojoj je živela moja porodica bila je i škola. Tačnije, samo jedna učionica i petnaestak učenika. Pre polaska u prvi razred bila sam najmlađe dete, a da ne bih ostajala sama u dvorištu, otac mi je dozvoljavao da za vreme časova boravim u učionici. Međutim, posvećen svom radu, godinama nije obraćao pažnju na mene. Upijala sam sve što sam u toj učionici imala priliku da čijem i vidim, sticala radne navike a da to od mene niko nije zahtevao i borila se da me otac primeti. Već sa samo pet godina čitala sam i pisala, sabirala i oduzimala, a mala drvena računaljka mi je bila omiljena igračka. Bio je to samostalan rad u pravom smislu te reči. Posle podne, kada nije bilo đaka, učionica je bila moja mala pozornica. Maštajući da sam učiteljica, mojim zamišljenim đacima zadavala sam matematičke zadatke, objašnjavala ih i pred tablom rešavala. Ovko sam odrastala i matematika od mog ranog detinjstva ostala u fokusu mog interesovanja.
Kada sam postala učiteljica, svojim đacima sam prenosila ljubav prema matematici. Tako je mnogim generacijama koje sam izvela matematika bila omiljeni predmet.
O čemu posebno vodite računa kad kreirate udžbenike?
Moram najpre da istaknem da smo profesor dr Boško Vlahović, glavni urednik izdavačke kuće Eduka i profesor pedagogije, i ja koautori udžbenika iz matematike za 3. razred i radne sveske. Naša veoma uspešna saradnja traje više od deset godina. Neizmerno sam zahvalna profesoru na svemu što me je naučio i uvek pružio svoju podršku. Udžbenik iz matematike za 4. razred i radnu svesku sam samostalno kreirala.
Polazeći od toga da je udžbenik osnovno i najvažnije sredstvo učenja, trudim se da učenicima olakšam usvajanje novih znanja, da im učenje učinim zanimljivim i interesantnim.
Evo nekoliko primera iz udžbenika za 3. i 4. razred i radnih svezaka.
Izrada udžbenika je timski rad koji zahteva mnogo posvećenosti. Kvalitetu mojih udžbenika i radnih svezaka, pored profesora Vlahovića, svakako je doprineo tim na čelu sa odgovornom urednicom Natašom Kovžan Kun i brojni učitelji i nastavnici matematike koji su mi u svojstvu recenzenata pružili svoju nesebičnu pomoć.
Rad u učionici podrazumeva i svakodnevni kontakt s roditeljima. Kakvo je vaše iskustvo u pogledu roditeljstva danas i uključenosti roditelja u obrazovanje dece? Da li je to angažovanje veće nego što bi trebalo ili pak suprotno tome – manje?
Mislim da je taj problem „u rukama” učitelja i da je još od prvih kontakata učitelja sa roditeljima potrebno da se stekne uzajamno poverenje. Zato svaki susret učitelja sa roditeljima treba da bude pozitivan, topao i prijateljski. Učitelj treba roditeljima da saopštiti da želi da sarađuje sa njima, da ceni njihovu podršku, da poštuje njihovo znanje i interesovanja i da se raduje zajedničkom radu. Treba često da informiše roditelje o tome šta se dešava u odeljenju, kojim tempom njihova deca napreduju ili možda u nečemu zaostaju, koliko su druželjubiva i spremna za saradnju.
Učitelj treba i da uključi roditelje u mnogobrojne aktivnosti u učionici i van nje, da pomogne roditeljima u organizaciji slobodnog vremena dece, u stvaranju njihovih radnih navika, ali i da ih poduči kada i u kom obimu treba deci da pruže pomoć oko izrade domaćih zadataka.
Potrebno je roditeljima objasniti zašto i koliko učenike ometa u njihovom razvoju kada im oni pružaju veću pomoć i da učitelj nećete zameriti detetu ako neki od zadataka nije urađen. Jedino tako će učitelj saznati koji zadatak je za nekog učenika bio problem i pružiće mu objašnjenje i stručnu pomoć. Tako će se izgraditi saradnički odnos učitelja i roditelja i na taj način će roditelji postepeno izgraditi „pravu meru” svog angažovanja u obrazovanju njihove dece.
Ovo su neka moja iskustva koja su u praksi bila veoma uspešna.