Težnja ka tome da budu savršeni, da ne greše, da budu uvek na visini zadatka koji nije nimalo jednostavan, nametnula se roditeljima poslednjih godina. I sve smernice i saveti koje dobijaju od stručnjaka često budu shvaćeni kao nešto što MORA i, ako se desi da pogreše, da ih izda strpljenje, roditelji umeju da krive sebe i osećaju kao da im to roditeljstvo baš i ne ide.
A to je daleko od istine. Greške su dozvoljene zato što smo ljudska bića. I zato što i na greškama učimo. To su lekcije koje čine da budemo bolji, ali samo ako ne težimo da budemo savršeni.
Nova knjiga kliničkog psihologa Nevene Lovrinčević „Zašto ne treba da budete savršen roditelj“ napisana je, kako autorka sama kaže, upravo kao putokaz roditeljima koji teže da budu bolji, ali ne gaje iluziju da je moguće biti savršen. Zato ona u uvodu napominje „ako želite da budete savršen roditelj, onda ova knjiga nije za vas“.
Koncipirana je tako da predstavlja zamke u koje roditelji tokom odrastanja dece upadaju, pokušavajući da budu bezgrešni na tom putu. „Današnja deca su pametnija od nas.“, „Najvažnije mi je da moje dete bude srećno.“, „Moje dete je izuzetno.“, „Ne želim da sputavam detetovu ličnost“…
Među ostalima, izdvojićemo zamku koju je učiteljica nazvala:
Učiteljica je nepravedna
„Ima jedva dvojku iz matematike, nastavnica je mnogo stroga.“
„Ne vredi, to je takva država, samo nepošteni mogu da uspeju…“
„Kako da napredujem u takvoj sredini? U sve tri firme u kojima sam radio nisu se cenili znanje i sposobnosti.“
Primeri
Sava (14 godina) često u školi udara decu, gura ih da padnu, baca njihove stvari. Posle poslednjeg incidenta kada je mlađe dete bacio u kontejner, Savinu mamu su pozvali u školu i ona objašnjava psihologu i razrednoj: „Sava je dobar… On samo želi da se igra s decom. Ali oni ga zadirkuju i ne žele da se igraju s njim…“
Namera
Želite da podržite dete tako što za problem s kojim se ono suočava tražite odgovorne u okruženju.
Zaista verujete da su za detetov problem ili za zahtevne situacije s kojima se susreće odgovorne druge osobe.
Činjenice
To da je neko drugi (drug, učiteljica, mama, tata, šef, partner, političari…) odgovoran za to kako se osećamo i šta radimo veoma je frustrirajuće, ali paradoksalno i sasvim suprotno – to je i relaksirajuća pozicija za nas. Jer ako su drugi odgovorni za naše nezadovoljstvo, onda nama samo ostaje da budemo kivni na te druge i ništa drugo, jer moć da nešto promene je njihova (pošto su oni krivi, odnosno odgovorni). Dakle, naše je da protestujemo, ljutimo se, a kada se ponašamo destruktivno ili neadekvatno, da ukažemo na to ko je za naše ponašanje odgovoran. I čekamo da se taj neko promeni. Što se po pravilu, naravno, ne dešava. I tako, ostadosmo zaglavljeni.
Ako se usmerimo na to da ponašanje ne tumačimo u terminima dobro–loše (odnosno pravedno–nepravedno) već funkcionalno–nefunkcionalno, stvari postaju malo jasnije. To što strogost nastavnice matematike doživljavamo kao uzrok lošeg postignuća našeg deteta teško će nas pomeriti ka adekvatnim rešenjima. Ako je zaista stroga, ona to nije od juče i nije samo prema vašem detetu. Osim ako je njena strogost takva da praktično krši neke propise (a tada će vaša intervencija zaista imati efekta), vi na njene zahtevnije kriterijume ne možete da utičete.
Zato, umesto da se bavite nastavnicom, biće funkcionalnije da uvidite šta je to što vaše dete može da uradi kako bi postignuće bilo bolje (da pažljivije prati na času, da više vežba, ide na dodatnu nastavu i sl.). Neće biti naodmet ni da možda vi prilagodite svoja očekivanja, pa da umesto peticom budete zadovoljni i trojkom ili četvorkom, ako procenite da se dete trudilo.
Da li sam na pogrešnom putu?
1. Sagledavate ponašanje drugih ljudi s kojima ste vi ili dete u kontaktu (nastavnici, prijatelji, vaspitačice, druga deca) i imate svoje stavove i uverenja o njihovom ponašanju – NISTE na pogrešnom putu.
2. Uviđate uzročno-posledičnu vezu između ponašanja vašeg deteta i ponašanja neke druge osobe – NISTE na pogrešnom putu.
3. Uviđate udeo koji vaše dete ili vi imate u komunikaciji s drugim osobama – NISTE na pogrešnom putu.
4. Ponekad se osećate ljuto i frustrirano zbog ponašanja drugih ljudi – NISTE na pogrešnom putu.
5. Očekujete da u problematičnim situacijama u kojima se vaše dete našlo nadležni poštuju pravila i zakon (na primer, Pravilnik o ocenjivanju učenika ili Pravilnik o postupanju u slučajevima nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja) – NISTE na pogrešnom putu.
6. U većini situacija koje su za vaše dete problem ili su zahtevne smatrate da su neke druge osobe odgovorne – JESTE na pogrešnom putu.
7. Očekujete da ljudi promene svoje ponašanje zato što vi smatrate da to treba da urade (jer je to pravedno, istinito, logično i sl.) – JESTE na pogrešnom putu.
8. Očekujete da nadležni zanemare pravila zato što vi smatrate da ona nisu u redu ili da je potrebno da iz nekog razloga ona ne važe za vaše dete – JESTE na pogrešnom putu.
Ponašanje deteta koje možete očekivati
– Nezreli oblici ponašanja u odnosu na ono što se očekuje u tom uzrastu.
– Česti napadi besa, moguća fizička i verbalna agresivnost u odnosu s vršnjacima.
– Teškoće u prihvatanju autoriteta, s mogućim agresivnim ispadima.
– Nespremnost za zahtevne i potencijalno neprijatne situacije.
– Slabije postignuće u odnosu na sposobnosti.
– Problemi u istrajavanju u nekoj aktivnosti, lako odustajanje.
Mogući ishodi
– Nizak prag frustracione tolerancije
– Nespremnost za napor i neprijatnosti
– Emocionalna i socijalna nezrelost
– Loš razvoj radnih navika
– Teškoće u prihvatanju pravila
– Nespremnost za preuzimanje odgovornosti – Nesamostalnost i pasivnost u odnosu na školske i druge obaveze
– Nedostatak upornosti i sposobnosti istrajavanja u aktivnostima, lako odustajanje
– Česte promene posla i neefikasnost
– Teškoće u partnerskim i prijateljskim odnosima
Savet
– U različitim situacijama s kojima se dete susreće tokom odrastanja, a koje donose pozitivna i negativna iskustva, ukazujte detetu na uzročno-posledične odnose. Na primer: „Vidiš kako si odlično uradio kontrolni nakon što si ovih dana više vežbao zadatke.“ Ili: „Verovatno je trebalo više da vežbaš da bi ocena na kontrolnom bila bolja.“
– Razgovarajte s detetom o tome šta bi moglo drugačije da uradi da bi postiglo ono što želi (što mu je važno).
– Opomenite dete kada u diskusijama krivicu svaljuje na drugog skrećući mu pažnju na to da tu drugu oso bu ne možemo da promenimo.
– Ako dete u nekoj problematičnoj situaciji stalno reaguje na isti način, a nije zadovoljno rezultatom, pomozite mu da uvidi da je vreme da razmotri šta može drugačije da uradi. Na primer, ako ima problem s drugom koji ga zadirkuje, šta obično radi? Traži da drug prestane i uznemiri se? Da li to ima efekta? Ako nema, razgovarajte o tome šta bi drugo mogao da pokuša. Da se odlučno suprotstavi? Da ignoriše? Obavesti učiteljicu? Izbor postaje lakši ako ne razmišljamo u kategorijama dobro–loše već efikasno–neefikasno i ako se ne koncentrišemo samo na ono što ne možemo da uradimo, već na ono što možemo.
– U procesu vaspitanja približite detetu uverenje da nismo odgovorni za to kako se drugi ljudi ponašaju, ali da ni oni nisu odgovorni za to kako se mi ponašamo. U svakoj situaciji imamo mogućnost da izaberemo šta ćemo uraditi.
PORUKA: Što smo spremniji za preuzimanje odgovornosti za ono što smo činili u prošlosti i što činimo sada, bićemo spremniji za donošenje odluka u budućnosti.
A tek preuzimanjem odgovornosti za svoj život i svoje postupke zaista i sazrevamo.