У првом разреду средње моја ћерка долази у додир са идејама Марка Шелића Марчела, поезијом, музиком… Одлази на концерте у Дом омладине и враћа се са неким новим, другачије постављеним животним искуством.
Под својевољним утицајем тада тинејџерке, у реченице које треба да провере да ли ђаци знају да правилно употребе велико слово, усељавам Марка и жену Бојану. Да ли је тада или икада Марко имао жену, не знам, али због начина провере употребе великог слова било је неопходно да она постоји. Нашао се ту и Београд где су живели, реке Дунав и Сава куда су се викендом шетали, Авала где су одлазили код пријатеља на роштиљ. Када су им се у каснијим дикататима рађала деца, а они се селили на Нови Београд, усвајали псе и мачке којима су давали симпатична имена, а све због великог слова, диктат је превазишао себе као форму.
Наиме, кроз целу ту годину диктати су се слили у једну целовиту причу о стварном Марку и измишљеној жени, кучићима и деци. Некада сам заборављала како се измишљена деца зову, да ли их има двоје, можда више, али било је важно јер за потребе диктата прича је морала да има смисла, да нас повезује са стварним животом око нас.
Да ли су сви моји тадашњи ђаци постали млади мислећи људи? Нису. Али неки јесу. Не сећају се они Марка и Бојане, али неки добар осећај јединства, поштовања, склада и љубави за који тада још увек нису били сигурни како се зове, прати их у стопу.
Аутор: Оливера Стаматовић, учитељица