U prvom razredu srednje moja ćerka dolazi u dodir sa idejama Marka Šelića Marčela, poezijom, muzikom… Odlazi na koncerte u Dom omladine i vraća se sa nekim novim, drugačije postavljenim životnim iskustvom.
Pod svojevoljnim uticajem tada tinejdžerke, u rečenice koje treba da provere da li đaci znaju da pravilno upotrebe veliko slovo, useljavam Marka i ženu Bojanu. Da li je tada ili ikada Marko imao ženu, ne znam, ali zbog načina provere upotrebe velikog slova bilo je neophodno da ona postoji. Našao se tu i Beograd gde su živeli, reke Dunav i Sava kuda su se vikendom šetali, Avala gde su odlazili kod prijatelja na roštilj. Kada su im se u kasnijim dikatatima rađala deca, a oni se selili na Novi Beograd, usvajali pse i mačke kojima su davali simpatična imena, a sve zbog velikog slova, diktat je prevazišao sebe kao formu.
Naime, kroz celu tu godinu diktati su se slili u jednu celovitu priču o stvarnom Marku i izmišljenoj ženi, kučićima i deci. Nekada sam zaboravljala kako se izmišljena deca zovu, da li ih ima dvoje, možda više, ali bilo je važno jer za potrebe diktata priča je morala da ima smisla, da nas povezuje sa stvarnim životom oko nas.
Da li su svi moji tadašnji đaci postali mladi misleći ljudi? Nisu. Ali neki jesu. Ne sećaju se oni Marka i Bojane, ali neki dobar osećaj jedinstva, poštovanja, sklada i ljubavi za koji tada još uvek nisu bili sigurni kako se zove, prati ih u stopu.
Autor: Olivera Stamatović, učiteljica