Учитељица Оливера: ”Претите нам да нећемо примити плату. Да ли сте свесни коме претите?“

Foto: protesti.pics

Учитељица сам у обустави, од почетка другог полугодишта. Ја сам једна од 30 и кусур мојих јатака, Дуловаца.

Мајка сам једног матуранта, једне средњошколке, тетка једне студенткиње и једног ватрогасца.

Учитељица многих студената.

Тај матурант летос је провео две ноћи испод надстрешнице, чекајући први воз за Београд, да се са својим другарима врати са концерта у Новом Саду. Могао је и да се не врати. Имао је среће.

Та средњошколка и та студенткиња могле су бити једне од прегажених на протестима. Имале су среће.

Тај ватрогасац могао је бити затрпан гомилом земље у Петки. Имао је среће.

И ја имам среће. Зато што имам њих. Зато што имам гомилу студената с којима сам четири године делила њихове среће и туге, описмењавала, превијала одерана колена, туширала на рекреативним наставама, успављивала, будила за доручак, окретала преврнуте мајице, тражила пар изгубљене чарапе, говорила:

– Спавај мирно, ја сам ту, у ходнику. Не плаши се мрака.

Имам среће што имам њихове родитеље, баке, деке који се озаре сваки пут када ме сретну. Моји суграђани!

Да ли сада, треба да се завучем у мишју рупу, у учионицу, да се сакријем иза њих? Да чекам да они реше моје проблеме?

Не држи се час сада у учионици. Сада је на реду амбијентална настава. На улици! Сами сте од нас тражили да уводимо иновације у настави. Ево, примењујемо тражено. Колико ћемо бодова добити за то?

Претите нам да нећемо примити плату. Да ли сте свесни коме претите? Генерацији која је одрастала у време грађанског рата у Србији, у време хиперинфлације, студентских протеста 90-их година, бомбардовања. Генерацији која је одрастала на ембарго колачу, маминим преправљеним хаљинама, татиним панталонама и сакоима, бакиним капутима из Титовог доба. Да ли заиста мислите да ћете нас сломити? Ми смо прекаљени! Више смо времена проводили на улици него у амфитеатру. И сви смо завршили факултете! Наши родитељи нису имали ни новац ни жељу да нам купују дипломе! И ево нас, опет на улици. Нису нас сломиле претње 90-их, неће ни сад. Како год да нас баците, дочекаћемо се на ноге!

Коме ћу да будем учитељица ако сва ова деца оду трбухом за крухом тамо далеко? Њихову децу описмењаваће неко други, на неком другом језику. А ја ћу у својој земљи морати да завршим курс неког страног језика како бих могла да предајем неким новим клинцима, чији су родитељи дошли ко зна одакле, да раде у празној земљи из које је побегла будућност.

Желим да моја деца, са својом децом шетају по Обршини, по Јеловој гори, Кадињачи, Церју. Не по централ парковима светских метропола. Не желим да моји унучићи уче матерњи језик као страни, да читају Иву Андрића, Десанку Максимовић, Бранка Ћопића, Јасминку Петровић на страном језику.

Ако се завучем у мишју рупу, како ћу проћи кроз мој град? Како ћу на лето отићи у Церје и погледати у очи мојим храбрим Ужичанима?

Немојте нас више засмејавати претњама! Узмите нам плате, напуните буџет а затим из тог истог буџета узмите новац и идите у отмене ресторане, ручајте кавијар. Ми ћемо и даље болесну децу лечити СМС порукама. Знамо ми како се ложи смедеревац и меси сомун. Научиле су нас наке и кеке. Одгајиле су нас на попари, качамаку и лебу и масти. А парче сомуна намазано машћу храни не само тело, него и душу. Буди дух предака који се не налази у кавијару. Даје више енергије , снаге, жеље и воље.

Хоћу да будем то што јесам: мајка, тетка, учитељица, добра пријатељица.

Да бих кренула даље, морам да станем! И није ми први пут! А, ако буде потребе, неће бити ни последњи!

Аутор: Оливера Љубојевић, учитељица у обустави