Необична улога Марине Мандић, наставника у кладовском селу Планиница. Кад сметови затрпају путеве, ђаци преспавају код наставнице, која им кува, пере ствари, подучава их…
КАДА зима загуди, а снег блокира све приступе ка кладовским селима на планини Мироч, Марина Мандић, учитељица у издвојеном одељењу ОШ „Светозар Радић” у селу Планиница, поред наставничке, добије још једну улогу. Она тада постаје и мајка, друг, старатељ, најбољи пријатељ…
– У планинским условима, када зима покаже своје зубе, а пут затрпају снежни сметови, малишани спавају у мом стану – смеје се Марина. – Срећом или не, само их је троје. Ја им тада кувам, перем им ствари, подучавам их… Небројено пута се десило да, док напољу шиба мећава, седимо у соби и слушамо пуцкетање ватре. Једноставно, тада избришемо однос учитељ-ђак. Постајемо најбољи пријатељи…
Учитељица Марина, у својим тридесетим годинама, одлучила се за нешто што је данас већини њених колега страно. Није бирала посао. Чим јој се указала прилика да ради, прихватила је да дође у Планиницу и одрекне се живота у урбаној средини, заменивши градске булеваре сеоским, излоканим путевима.
А како се уз учитељску привикла и на нову, допунску улогу?
– То је део договора са родитељима – смеје се Марина. – Тада им замењујем оца и мајку. А, и мени је лакше када се, уместо фијука ветрова, поред мене чује дечји жагор, смех и радост. На то сам навикла и поносна са на моје мале станаре.
Она каже да је већ годинама у десетак планинских сеоских школа у општини Кладово све мање ђака. Зато није неуобичајено да у издвојеном одељењу текијске ОШ “Светозар Радић”, у Планиници, насељу смештеном на 560 метара надморске висине, наставу у три разреда похађају три ученика који до школе, од својих домова у планинским врлетима, пешаче неколико километра.
А, некада је у тој школи, отвореној 1980. године, било као у кошници, сведочи Зорица Дачић, мајка Жељка Илића, који похађа четврти, и Анђеле, која је пошла у други разред.
– У две учионице било је више од 50 ученика у тадашњој четворогодишњој школи. Међутим, време је учинило своје. Бројна огњишта су пуста, нема људи ни деце, јер је већина из родног краја отишла у потрагу за бољим животом. Ја сам остала. И, срећна сам што моја деца могу да се школују – каже Зорица.
Последњу деценију и по слика се у Планиници не мења. У школским клупама је само троје ђака. Малишани кажу да би волели да имају више другара с којима би могли да уче и да се играју .
– Било би лепо да имамо више другара у школи. Могли бисмо заједно да цртамо, пишемо и рецитујемо, а за време одмора играли би смо између две ватре – углас говоре Илићи, и за руке држе нову школску другарицу – Марију Турановић.
У комбинованом одељењу није лако радити. Али Марина се потпуно посветила свом занимању и за децу има само речи хвале.
– Деца су послушна. Жељна су знања тако да настава иде баш како треба. Услови за рад у школи су солидини, а у планинском беспућу време споро пролази. Али рад са децом је моје опредељење и то ме испуњава – задовољна је учитељица.
Фото Новости
Извор: Новости