Употреба награда и казни је један од начина на који одрасли указује детету шта је добро а шта лоше. Одрасли имају слику о томе која понашања код детета желе да подстакну, а која да умање, односно елиминишу. Да ли треба користити ова два механизма у процесу васпитавања деце, питање је на које често добијамо одговор у књигама и чланцима из области родитељства
Амбиваленција
Према овој врсти учења испољава се, рекла бих, јавна амбиваленција. Једни су за, други против.
Моје запажање је да родитељ који редовно прати савете стручњака везаних за ову тему после неког времена упада у конфузију. Дешава се да један дан прочитамо чланак о томе како треба користити похвалу и тако утицати на самопоуздање детета, а други дан како не треба превише хвалити дете како би имало реалну слику о себи. Што се тиче казне, физичко кажњавање се углавном осуђује, док се о другим врстама казни јако мало говори. Такође, постоје и предрасуде према овој врсти учења, јер је сама реч „казна“ је непријатна.
На једном месту се истичу позитивне карактеристике ових метода, а на другом могући негативни ефекти. Иако делује противречно, најчешће су сви ти савети и ставови заправо тачни.
Када се родитељ нађе у конкретној ситуацији опет остаје отворено питање: Да ли треба да користим награду/казну? Да ли се треба прилагодити особинама и узрасту детета или ситуацији? Наставници користе разне методе кажњавајња како би одржали дисциплину на часу.
У свакодневном контакту са дететом, уколико добро познајемо механизме деловања ове два средства, све њихове ефекте (позитивне и негативне), сами можемо одговири на свако од ових питања. Постоје две опште напомене везане за ову врсту учења. Није у питању један механизам, већ два. Награда и казна само у основи имају исти закон деловања, али се онда раздвајају и имају сасвим другачији начин примене, ефекте које изазивају и правила која их прате. Друга важна напомена је да обе (награда и казна) имају своје позитивне и негативне стране.
Зашто је добро имати јасан став?
Иако је начин функционисања награде и казне свима углавном познат и изгледа једносаван, није увек тако. Престанак непријатнсти је такође један облик награде. Лоше последице кажњавања заиста постоје, али оне не настају зато што је кажњавање само по себи лоше, већ зато што се не познају принципи његовог функционисања. Нешто слично као коришћење кухињског ножа. Ако знате да је нож оштар толико да можете да се посечете, зашто га и даље имате у својој кухињи и користите свакодневно? Зашто га нисте избацили из употребе, када реално можете бити повређени ? Зато што поштујете принципе и правила неговог коришћења, од њега имате корист али сте истовремено свесни и имате у виду де је опасан, зато га користите једино тако да не наносите штету ни себи ни другима.
Најчешће грешке
Добро је упознати се са механизмима и принципима учења путем награде и казне, а онда одлучити о томе када ће се и како користити. Ако то не урадимо „хладне главе“ и онда када нисмо у конкретној ситуацији са дететом, може се десити да одлуку донесемо у стању афекта (а најчешће се тако и изричу казне). Касније се испостави као непромишљена одлука која је била претерана или коју је немогуће спровести и тако упадамо у сопствену замку да испадамо недоследан родитељ. Одлука пада у стању афекта, што је највећа грешка.
Како да донесемо одлуку и став да ли треба користити награду и казну? Као и у другим ситуацијама доношења одлуке, прво се морамо добро упознати са механизмима нагреде и казне. Шта је то учење путем награђивања и учење путем кажњавања, како делују у различитим условима, на различитим узрастима, а након тога оценити да ли се то уклапа и на који начин у наш концепт дисциплине и родитељства уопште.
Постоје и грешке којих су родитељи мање свесни од горе наведене. Проблем је када не знамо да је неко наше понашање награђујуће за другог и када нисмо свести да својим реаговањем кажњавамо дете, тако да ће се у будућности устручавати да тако нешто понови. То практично значи да својом реакцијом (коју приписујемо свој природи, карактеру) можемо утицати да се дете суздржава, одриче понашања које је добро за њега, које нисте желели да „угушите“. Типичан пример за то је иницијатива. Многи родитељи својом критиком изазивају непријатност код детета (кажњавају га заправо) годинама, да би се касније, када дете уђе у пубертет, жалили на њега, јер га ништа не занима, проводи слободно време тако што „блеји“ и слично.
Учење наградом и казном користе родитељи, васпитачи, дресери животиња, младе супруге у нади да ће променити своје мужеве…Поређење са дресуром животиња не би требало бити увредљиво за нас, напротив, може нам само потвдити да овај вид учења функционише не само када нема вербалне комуникције, већ ни свести о учењу. Ефекат награде постоји без обзира да ли смо свесни да смо награђени или не. Један од задатака одраслог је такође да осети када све (ненамерно) награђује дете, а кад га кажњава. То не значи да казну не треба објаснити, да не треба заједно са дететом сести и пронаћи мотив таквог његовог понашања, већ значи да и награда и казна функционишу највише на нивоу делања. Претња казном није казна, похвала која није праћена физичким контактом и гледањем у очи није права награда.
Добре стратегије
1. Формулисати границе
Границе би требало дефинисати тако да буду јасне и предочити их детету. Накнадно сазнање детета да је прекршило границу (прекршило правило) ствара код њега негативне емоције као што су беспомоћност или љутња. Родитељи (а наставници у школи) би требало да имају исти критеријум који сви доследно поштују. Оне могу и да се редефинишу (мењају) када дете својим развојем овлада новим вештинама и више нема потребе да претходне границе остану, у посебним ситуацијама (када је дете болесно, на одмосру и сл.) и када се покаже да нису добро и јасно дефинисне. Постарати се да оне детету буду јасне, праведне, логичне, у складу са узрастом и потербама детета. Можете формулисати врло јасно правило, али ако оно не поштује здраву логику или ако није у складу са базичним потребама детета, оно ће га константно кршити, без обзира на казне.
2. Никада не доносити одлуке у стању афекта.
Не одређивати казну у стању афекта, док смо љути, уплашени или узнемирени. Велика је вероватноћа да ћете се предомислити касније и ублажити казну што никако не даје добар ефекат, могуће је чак да казна изречена у афекту не буде спроводива у реалности или да не буде формулисана мудро, тј. да казнимо сами себе. Ако смо узнемирени или љути најбоље је рећи детету да смо сада јако љути и да ћемо разговарати касније, што ће дати детету и добар модел контролисања сопствених емоција.
3. Упознати се добро са механизмима деловања ове два средства и у складу са тим донети став о томе да ли ћемо их користити, имајући у виду стил родитељства којем припадамо
4. Развијати код детета толеранцију на фрустрацију.Границе спречавају дете да уради оно што жели, тада га фрустрирамо. Да би остало у оквиру гарница оно мора научити да трпи фустрацију коју му оне стварају. Зато је важно да су оне оптималне, ни превише захтевне ни превише попустљиве.
Превазилажење амбиваленције – доношење одлуке
Корак 1. Када се ради о коришћењу награде и казне погрешно је стављати на исти тас са једне стране награду, а са друге казну. То су два различита средства која се не могу поредити. Основна разлика је у томе што се наградом подстиче усвајање новог и задражавање пожељног понашања код детета, док се казном не усваја нови облик понашања, већ дете учи да се суздржава од понашања које већ има у свом репертоару, а за које сматрамо да је лоше. Временом би требало да усвоји став о добром и лошем и сам себи брани одређена понашања. Важно је знати да се казном не елиминише непожељно понашање, већ инхибира (дете се учи да се суздржава), али и даље зна тако да се понаша. Дакле, прво морамо имати два процеса доношења одлуке, један за награду, један за казну.
Корак 2. Сагледати у целини нпр. награду. Овај корак подразумева да сте се детаљно и правилно упознали са свим позитивним и негативним ефектима коришћења награде, као и шта све може бити награда. Овде нема простора детаљније о томе говорити.
Корак 3. Сагледати у целини позитивне и негативне стране некоришћења награде (шта се догађа када не користимо награду).
Корак 4. На основу свега претходног, донети одлуку имајући у виду сва објективна сазнања, особине детета и начин на који желимо да васпитамо дете. Једна варијанта те одлуке би могла да гласи: „Хоћу да користим награду зато што желим да ми дете изгради позитивну слику о себи, да се водим позитивним васпитањем, да гајим пријатељски однос са дететом итд. свестан тога да може постати нпр. похлепно и зато нећу користити материјалну награду, осим у посебним ситуацијама“.
Исти низ корака је потребно урадити и у доношењу јасног става о казни (што је још важније, јер је казна много деликатније и опасније средство од награде).
У школском систему
У школском систему се користи систем награде и казне. Питање је да ли је могуће поштовати правила школског система и доброг коришћења награде/казне. Постојећи принципи кажњавања крше неке од основних правила коришћења казне и на тај начин наносе штету. Ево неких примера:
1. Доследност – Један од услова употребе казне јесте да се користи увек за исто или слично понашање. У школском ситему је то немогуће. Ако мисли да користи казну, наставник мора сваки пут за исто или слично понашање исто реаговати. Да ли је то могуће уопште спровести? Да ли сви ученици за исти прекршај добијају исту казну? Недоследно кажњавање нема никаквог ефекта на нежељено понашање и представља мучење за дете, док одрасли губе време за његово васпитавање. Такође, када се изричито не забране и доследно не казне, друга деца виђено понашање третирају као прећутно дозвољено. Није редак случај да се дете удаљи са часа када омета наставу, што за њега може представљати награду, а не казну, уколико му је лепше бити ван учионице.
2. Интензитет казне мора бити највиши могући за дату ситуацију. Ово правило се у школском систему не поштује. Предвиђен систем подразумева постепено кажњавање – прво усмена опомена, затим разговор са родитељима, психологом, укор разредног старешине, наставничког већа, директора… Другим речима, док казна „допре до њега“, он је направио већ низ других прекршаја.
3. Увремењеност – ако се и користи казна она има ефекта на понашање које се жели сузбити једино ако следи у кратком временском року након њега. Сва испитивања деловања казне указују на време као битан фактор њеног ефекта. Без обзира на то, предвиђен систем кажњавања у школама не поштује ово правило, чиме казна губи свој ефекат, а самим тим и смисао. Може се десити да дете заборави шта је урадило док га стигне „права“ казна или да му до краја године остане некакав укор иако се оно поправило, односно, дете остаје „заборављено у казни“, којом се више нико не бави док не направи следећи прекршај.
Поред овог морамо имати у виду да истовремено на дете делују и други облици учења, родитељ учи дете, показује како се нешто ради, по систему „гледај и учи“. Одрасли представља модел чије се понашање може усвојити – „постати своје“ у сваком тренутку и када сматра да такво понашање дете не треба да следи.
Завршићемо цитатом са препорукама које даје Отац Тадеј о васпитавању деце, а које су у складу са овим текстом и свакодневним ситацијама:
„ Ако у гневу хоћемо да га исправимо или нешто постигнемо, ништа нећемо постићи, само ћемо повредити и њега и себе. Ако хоћемо дете да изведемо на прави пут, треба да га саветујемо. Ако оно неће тај савет да прими одмах, треба да га пустимо да се сам смири и онда, са пуно љубави, да му изложимо да то што је погрешио није добро за њега. И дете ће онда то прихватити, када је то од срца-срцу. Али ако хоћемо по сваку цену да оно буде онако како ми хоћемо, онда од тога нема ништа. Када дете неће да послуша, не треба га тући, него му треба усадити вољу да чини добро.“
Ауторка је Life coach master OLI Integrativnog Psihodinamskog metoda аутор и водитељ радионица и предавања из области партнерства и родитељства
Аутор: Маријана Вилимоновић