Upotreba nagrada i kazni je jedan od načina na koji odrasli ukazuje detetu šta je dobro a šta loše. Odrasli imaju sliku o tome koja ponašanja kod deteta žele da podstaknu, a koja da umanje, odnosno eliminišu. Da li treba koristiti ova dva mehanizma u procesu vaspitavanja dece, pitanje je na koje često dobijamo odgovor u knjigama i člancima iz oblasti roditeljstva
Ambivalencija
Prema ovoj vrsti učenja ispoljava se, rekla bih, javna ambivalencija. Jedni su za, drugi protiv.
Moje zapažanje je da roditelj koji redovno prati savete stručnjaka vezanih za ovu temu posle nekog vremena upada u konfuziju. Dešava se da jedan dan pročitamo članak o tome kako treba koristiti pohvalu i tako uticati na samopouzdanje deteta, a drugi dan kako ne treba previše hvaliti dete kako bi imalo realnu sliku o sebi. Što se tiče kazne, fizičko kažnjavanje se uglavnom osuđuje, dok se o drugim vrstama kazni jako malo govori. Takođe, postoje i predrasude prema ovoj vrsti učenja, jer je sama reč „kazna“ je neprijatna.
Na jednom mestu se ističu pozitivne karakteristike ovih metoda, a na drugom mogući negativni efekti. Iako deluje protivrečno, najčešće su svi ti saveti i stavovi zapravo tačni.
Kada se roditelj nađe u konkretnoj situaciji opet ostaje otvoreno pitanje: Da li treba da koristim nagradu/kaznu? Da li se treba prilagoditi osobinama i uzrastu deteta ili situaciji? Nastavnici koriste razne metode kažnjavajnja kako bi održali disciplinu na času.
U svakodnevnom kontaktu sa detetom, ukoliko dobro poznajemo mehanizme delovanja ove dva sredstva, sve njihove efekte (pozitivne i negativne), sami možemo odgoviri na svako od ovih pitanja. Postoje dve opšte napomene vezane za ovu vrstu učenja. Nije u pitanju jedan mehanizam, već dva. Nagrada i kazna samo u osnovi imaju isti zakon delovanja, ali se onda razdvajaju i imaju sasvim drugačiji način primene, efekte koje izazivaju i pravila koja ih prate. Druga važna napomena je da obe (nagrada i kazna) imaju svoje pozitivne i negativne strane.
Zašto je dobro imati jasan stav?
Iako je način funkcionisanja nagrade i kazne svima uglavnom poznat i izgleda jednosavan, nije uvek tako. Prestanak neprijatnsti je takođe jedan oblik nagrade. Loše posledice kažnjavanja zaista postoje, ali one ne nastaju zato što je kažnjavanje samo po sebi loše, već zato što se ne poznaju principi njegovog funkcionisanja. Nešto slično kao korišćenje kuhinjskog noža. Ako znate da je nož oštar toliko da možete da se posečete, zašto ga i dalje imate u svojoj kuhinji i koristite svakodnevno? Zašto ga niste izbacili iz upotrebe, kada realno možete biti povređeni ? Zato što poštujete principe i pravila negovog korišćenja, od njega imate korist ali ste istovremeno svesni i imate u vidu de je opasan, zato ga koristite jedino tako da ne nanosite štetu ni sebi ni drugima.
Najčešće greške
Dobro je upoznati se sa mehanizmima i principima učenja putem nagrade i kazne, a onda odlučiti o tome kada će se i kako koristiti. Ako to ne uradimo „hladne glave“ i onda kada nismo u konkretnoj situaciji sa detetom, može se desiti da odluku donesemo u stanju afekta (a najčešće se tako i izriču kazne). Kasnije se ispostavi kao nepromišljena odluka koja je bila preterana ili koju je nemoguće sprovesti i tako upadamo u sopstvenu zamku da ispadamo nedosledan roditelj. Odluka pada u stanju afekta, što je najveća greška.
Kako da donesemo odluku i stav da li treba koristiti nagradu i kaznu? Kao i u drugim situacijama donošenja odluke, prvo se moramo dobro upoznati sa mehanizmima nagrede i kazne. Šta je to učenje putem nagrađivanja i učenje putem kažnjavanja, kako deluju u različitim uslovima, na različitim uzrastima, a nakon toga oceniti da li se to uklapa i na koji način u naš koncept discipline i roditeljstva uopšte.
Postoje i greške kojih su roditelji manje svesni od gore navedene. Problem je kada ne znamo da je neko naše ponašanje nagrađujuće za drugog i kada nismo svesti da svojim reagovanjem kažnjavamo dete, tako da će se u budućnosti ustručavati da tako nešto ponovi. To praktično znači da svojom reakcijom (koju pripisujemo svoj prirodi, karakteru) možemo uticati da se dete suzdržava, odriče ponašanja koje je dobro za njega, koje niste želeli da „ugušite“. Tipičan primer za to je inicijativa. Mnogi roditelji svojom kritikom izazivaju neprijatnost kod deteta (kažnjavaju ga zapravo) godinama, da bi se kasnije, kada dete uđe u pubertet, žalili na njega, jer ga ništa ne zanima, provodi slobodno vreme tako što „bleji“ i slično.
Učenje nagradom i kaznom koriste roditelji, vaspitači, dreseri životinja, mlade supruge u nadi da će promeniti svoje muževe…Poređenje sa dresurom životinja ne bi trebalo biti uvredljivo za nas, naprotiv, može nam samo potvditi da ovaj vid učenja funkcioniše ne samo kada nema verbalne komunikcije, već ni svesti o učenju. Efekat nagrade postoji bez obzira da li smo svesni da smo nagrađeni ili ne. Jedan od zadataka odraslog je takođe da oseti kada sve (nenamerno) nagrađuje dete, a kad ga kažnjava. To ne znači da kaznu ne treba objasniti, da ne treba zajedno sa detetom sesti i pronaći motiv takvog njegovog ponašanja, već znači da i nagrada i kazna funkcionišu najviše na nivou delanja. Pretnja kaznom nije kazna, pohvala koja nije praćena fizičkim kontaktom i gledanjem u oči nije prava nagrada.
Dobre strategije
1. Formulisati granice
Granice bi trebalo definisati tako da budu jasne i predočiti ih detetu. Naknadno saznanje deteta da je prekršilo granicu (prekršilo pravilo) stvara kod njega negativne emocije kao što su bespomoćnost ili ljutnja. Roditelji (a nastavnici u školi) bi trebalo da imaju isti kriterijum koji svi dosledno poštuju. One mogu i da se redefinišu (menjaju) kada dete svojim razvojem ovlada novim veštinama i više nema potrebe da prethodne granice ostanu, u posebnim situacijama (kada je dete bolesno, na odmosru i sl.) i kada se pokaže da nisu dobro i jasno definisne. Postarati se da one detetu budu jasne, pravedne, logične, u skladu sa uzrastom i poterbama deteta. Možete formulisati vrlo jasno pravilo, ali ako ono ne poštuje zdravu logiku ili ako nije u skladu sa bazičnim potrebama deteta, ono će ga konstantno kršiti, bez obzira na kazne.
2. Nikada ne donositi odluke u stanju afekta.
Ne određivati kaznu u stanju afekta, dok smo ljuti, uplašeni ili uznemireni. Velika je verovatnoća da ćete se predomisliti kasnije i ublažiti kaznu što nikako ne daje dobar efekat, moguće je čak da kazna izrečena u afektu ne bude sprovodiva u realnosti ili da ne bude formulisana mudro, tj. da kaznimo sami sebe. Ako smo uznemireni ili ljuti najbolje je reći detetu da smo sada jako ljuti i da ćemo razgovarati kasnije, što će dati detetu i dobar model kontrolisanja sopstvenih emocija.
3. Upoznati se dobro sa mehanizmima delovanja ove dva sredstva i u skladu sa tim doneti stav o tome da li ćemo ih koristiti, imajući u vidu stil roditeljstva kojem pripadamo
4. Razvijati kod deteta toleranciju na frustraciju.Granice sprečavaju dete da uradi ono što želi, tada ga frustriramo. Da bi ostalo u okviru garnica ono mora naučiti da trpi fustraciju koju mu one stvaraju. Zato je važno da su one optimalne, ni previše zahtevne ni previše popustljive.
Prevazilaženje ambivalencije – donošenje odluke
Korak 1. Kada se radi o korišćenju nagrade i kazne pogrešno je stavljati na isti tas sa jedne strane nagradu, a sa druge kaznu. To su dva različita sredstva koja se ne mogu porediti. Osnovna razlika je u tome što se nagradom podstiče usvajanje novog i zadražavanje poželjnog ponašanja kod deteta, dok se kaznom ne usvaja novi oblik ponašanja, već dete uči da se suzdržava od ponašanja koje već ima u svom repertoaru, a za koje smatramo da je loše. Vremenom bi trebalo da usvoji stav o dobrom i lošem i sam sebi brani određena ponašanja. Važno je znati da se kaznom ne eliminiše nepoželjno ponašanje, već inhibira (dete se uči da se suzdržava), ali i dalje zna tako da se ponaša. Dakle, prvo moramo imati dva procesa donošenja odluke, jedan za nagradu, jedan za kaznu.
Korak 2. Sagledati u celini npr. nagradu. Ovaj korak podrazumeva da ste se detaljno i pravilno upoznali sa svim pozitivnim i negativnim efektima korišćenja nagrade, kao i šta sve može biti nagrada. Ovde nema prostora detaljnije o tome govoriti.
Korak 3. Sagledati u celini pozitivne i negativne strane nekorišćenja nagrade (šta se događa kada ne koristimo nagradu).
Korak 4. Na osnovu svega prethodnog, doneti odluku imajući u vidu sva objektivna saznanja, osobine deteta i način na koji želimo da vaspitamo dete. Jedna varijanta te odluke bi mogla da glasi: „Hoću da koristim nagradu zato što želim da mi dete izgradi pozitivnu sliku o sebi, da se vodim pozitivnim vaspitanjem, da gajim prijateljski odnos sa detetom itd. svestan toga da može postati npr. pohlepno i zato neću koristiti materijalnu nagradu, osim u posebnim situacijama“.
Isti niz koraka je potrebno uraditi i u donošenju jasnog stava o kazni (što je još važnije, jer je kazna mnogo delikatnije i opasnije sredstvo od nagrade).
U školskom sistemu
U školskom sistemu se koristi sistem nagrade i kazne. Pitanje je da li je moguće poštovati pravila školskog sistema i dobrog korišćenja nagrade/kazne. Postojeći principi kažnjavanja krše neke od osnovnih pravila korišćenja kazne i na taj način nanose štetu. Evo nekih primera:
1. Doslednost – Jedan od uslova upotrebe kazne jeste da se koristi uvek za isto ili slično ponašanje. U školskom sitemu je to nemoguće. Ako misli da koristi kaznu, nastavnik mora svaki put za isto ili slično ponašanje isto reagovati. Da li je to moguće uopšte sprovesti? Da li svi učenici za isti prekršaj dobijaju istu kaznu? Nedosledno kažnjavanje nema nikakvog efekta na neželjeno ponašanje i predstavlja mučenje za dete, dok odrasli gube vreme za njegovo vaspitavanje. Takođe, kada se izričito ne zabrane i dosledno ne kazne, druga deca viđeno ponašanje tretiraju kao prećutno dozvoljeno. Nije redak slučaj da se dete udalji sa časa kada ometa nastavu, što za njega može predstavljati nagradu, a ne kaznu, ukoliko mu je lepše biti van učionice.
2. Intenzitet kazne mora biti najviši mogući za datu situaciju. Ovo pravilo se u školskom sistemu ne poštuje. Predviđen sistem podrazumeva postepeno kažnjavanje – prvo usmena opomena, zatim razgovor sa roditeljima, psihologom, ukor razrednog starešine, nastavničkog veća, direktora… Drugim rečima, dok kazna „dopre do njega“, on je napravio već niz drugih prekršaja.
3. Uvremenjenost – ako se i koristi kazna ona ima efekta na ponašanje koje se želi suzbiti jedino ako sledi u kratkom vremenskom roku nakon njega. Sva ispitivanja delovanja kazne ukazuju na vreme kao bitan faktor njenog efekta. Bez obzira na to, predviđen sistem kažnjavanja u školama ne poštuje ovo pravilo, čime kazna gubi svoj efekat, a samim tim i smisao. Može se desiti da dete zaboravi šta je uradilo dok ga stigne „prava“ kazna ili da mu do kraja godine ostane nekakav ukor iako se ono popravilo, odnosno, dete ostaje „zaboravljeno u kazni“, kojom se više niko ne bavi dok ne napravi sledeći prekršaj.
Pored ovog moramo imati u vidu da istovremeno na dete deluju i drugi oblici učenja, roditelj uči dete, pokazuje kako se nešto radi, po sistemu „gledaj i uči“. Odrasli predstavlja model čije se ponašanje može usvojiti – „postati svoje“ u svakom trenutku i kada smatra da takvo ponašanje dete ne treba da sledi.
Završićemo citatom sa preporukama koje daje Otac Tadej o vaspitavanju dece, a koje su u skladu sa ovim tekstom i svakodnevnim sitacijama:
„ Ako u gnevu hoćemo da ga ispravimo ili nešto postignemo, ništa nećemo postići, samo ćemo povrediti i njega i sebe. Ako hoćemo dete da izvedemo na pravi put, treba da ga savetujemo. Ako ono neće taj savet da primi odmah, treba da ga pustimo da se sam smiri i onda, sa puno ljubavi, da mu izložimo da to što je pogrešio nije dobro za njega. I dete će onda to prihvatiti, kada je to od srca-srcu. Ali ako hoćemo po svaku cenu da ono bude onako kako mi hoćemo, onda od toga nema ništa. Kada dete neće da posluša, ne treba ga tući, nego mu treba usaditi volju da čini dobro.“
Autorka je Life coach master OLI Integrativnog Psihodinamskog metoda autor i voditelj radionica i predavanja iz oblasti partnerstva i roditeljstva
Autor: Marijana Vilimonović