У петак, 29. марта, биће представљена прва књига списатељице Јасминке Петровић – Гига прави море.
Чудно звучи, зар не? Јасминка пише већ близу три деценије и како се може, за неког ко је написао Лето кад сам научила да летим, Од читања се расте, Хоћу кући, рећи да представља своју прву књигу?
Али Гига јесте прво Јасминкино дело написано пре тачно 28 година. Гига је њен позив на освешћивање свима који не виде колико је рат велико и страшно зло. Гига је упозорење за све нас да нас деца гледају. У сваком тренутку. И Гига је књига уз коју ћете сигурно заплакати.
Ново, освежено издање овог романа илустровала је Јасминкина ћерка, Ана Петровић, ауторка Стрипотерапије, а књига се појавила у издању Креативног центра.
О томе како се он родио у Јасминкиним мислима, како је градила његов лик, како би данас изгледао и чему су га одрасли све учили, разговарамо баш са Јасминком.
Гига прави море ваша је прва књига. Како је настала?
Почетком деведесетих била сам креативац у рекламној агенцији. Иако сам одувек волела књижевност, никада нисам помишљала да ћу се једног дана бавити писањем. Међутим, када су почели ратни сукоби, осетила сам потребу да викнем из свег гласа: „Људи, шта радите?! Деца су свуда око нас!“ Пошто ми викање није баш јача страна, онда сам ту своју потребу исказала онако како сам знала и умела – кроз причу. Прво издање књиге Гига прави море објављено је 1996. године.
Откуд идеја за ову књигу?
Повод за писање књиге била је игра мог сина Игора с његовим пријатељем Гигом. Када би се Игор вратио кући са играњца, усхићено би ми говорио: „Мама, Гига и ја смо направили планину!“, „Гига и ја смо направили море!“ Следећи пут би викнуо с врата: „Данас смо направили прашуму!“ И једног дана сам пожелела да видим то њихово царство. Отишла сам на пољанче иза зграде и имала шта да видим – у трави су усправно стајала три дрвца која су се у једној тачки ослањала једно на друго. Дечаци су трчкарали око та три дрвца и узбуђено ми објашњавали: „Овде је плажа… Овде је море… А са ове стране је планина… Видиш, на њој је снег… Сад дођи овамо да ти покажемо где је прашума…“ Ја сам климала главом док су ми се очи пуниле сузама. Имала сам осећај да сам тог тренутка, на том пољанчету, спознала бескрај дечје маште и невиности. Кришом сам брисала очи и размишљала: Зашто ова лепота и доброта нестају када закорачимо у свет одраслих? Зашто?
Узрок за писање књиге Гига прави море био је почетак рата деведесетих на територији некадашње Југославије. Вести су биле све страшније и мучније. Возила сам се шеснаестицом ка Новом Београду преко Бранковог моста и гледала у Калемегдан. Осећања су ми се преплитала – била сам и уплашена, и љута, и тужна, и збуњена, и посрамљена, и понижена, и беспомоћна… Пред очима су ми наизменично искакале бруталне ратне слике и слика она три дрвца у трави. Одакле нама одраслима право да кваримо дечју игру?, помислила сам. Зар су наше бедне људске слабости важније од светлуцаве и распеване дечје маште? Мислим да сам књигу Гига прави море почела да пишем на пољанчету иза зграде, а завршила је у градском аутобусу док је прелазио реку Саву.
Гига и Цврчак су деца деведесетих. Њихово пријатељство је снажно и злата вредно. Шта мислите, да ли би они данас као одрасли и даље били пријатељи? Или би их свакодневни живот увукао у вртлог у ком немају времена један за другог?
Мој предлог је да о овој теми поразговарате с децом. Њихови одговори ће вас натерати на размишљање и измамити вам осмехе. Код деце је све много занимљивије, природније и забавније. Сетите се Малог Принца и његовог цртежа – змијског цара који је прогутао слона. Ми, одрасли, на свет гледамо забринутог и замишљеног лица. У стању смо да закомпликујемо и најједноставнију ствар. Углавном учитавамо неповољан садржај јер бити позитиван није баш прихватљиво. Све мање верујемо у доброту, љубав и пријатељство, а све више говоримо о политици, економији и технологији. Узгред, да ли се ми виђамо с нашим „Гигом“?
Шта се то деси па деца престану да граде светове, маштају и праве своја мора? И како да ту енергију у њима сачувамо што је могуће дуже?
Опет ћу се вратити на Малог Принца: „Одрасли су ми саветовали да се оставим цртања змијског цара споља или изнутра и да се позабавим географијом, историјом, рачуном и граматиком. И тако сам у шестој години напустио сјајну сликарску будућност.“ Деца су наша огледала. Пре него што их изгрдимо због овога или онога, запитајмо се: Да ли ми читамо књиге? Колико времена ми проводимо пред екранима? Да ли плачемо кад смо тужни? Када смо се последњи пут гласно смејали? Да ли градимо светове, маштамо и правимо своја мора? Верујем да решење лежи у породичним одласцима у природу, заједничким оброцима, доколици, читању, цртању, гледању филмова, игри и у загрљајима. Много загрљаја.
Пријатељства у детињству могу бити истовремено драгоцена и болна, може се око њих вртети читав један свет. Како да деци помогнемо да науче да негују пријатељство?
За неговање пријатељства потребни су време, разумевање, стрпљење, емпатија, толеранција итд. Неопходна је брига, баш као кад негујемо биљку. На прејаком сунцу биљка ће увенути, у мраку ће угинути. Не смемо је заливати ни превише, ни премало. Осим светлости и воде, за биљку је неопходна одговарајућа количина топлоте. Ово је један начин на који се деци може објаснити како да негују пријатељство. Други начин може бити лични пример.
Ових дана нас очекује и промоција нове старе књиге чије је илустрације радила Ана Петровић, ваша ћерка и ауторка Стрипотерапије. Шта нас очекује на промоцији?
У породичној архиви сачувала сам снимак прве промоције, која је одржана пре 28 година у дворишту Београдског читалишта у Змај Јовиној 1. У петак, 29. марта 2024. године, у 19 часова у Малом позоришту Душко Радовић приказаћемо делове тог снимка и подсетити се старих времена. О новом издању књиге, поред Ане и мене, говориће наши драги гости:
– Ружица Марјановић, професорка књижевности у Ужичкој гимназији и суоснивачица регионалног књижевног фестивала На пола пута
– Иван Исаиловић, књижевни критичар, уредник у Контраст издаваштву, косценариста и водитељ емисије Читалиште – читате ли ишта? (РТС) и члан YТ канала Бооквалисти
– Милош Живковић, научни сарадник у Институту за књижевност и уметност, књижевни критичар, писац и члан YТ канала Бооквалисти
– Анђелка Ружић, уредница у Креативном центру.
Одломке из књиге читају глумци Цвијета Месић и Војин Ћетковић. Промоцију прати изложба илустрација из књиге.
Све у свему, радујем се том догађају и сусрету с драгим читаоцима. Без њих књиге су обични предмети који скупљају прашину. Књиге оживе тек када заронимо у њих и препустимо им се.
Дођите на промоцију Јасминкине нове/старе књиге. Ево кад и где:
