Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije objavila je, povodom učestalih slučajeva nasilja u školama, proglas koji prenosimo u celosti.
Do sad smo nebrojano puta izjavili da nam je oduzeto dostojanstvo. Nismo se dobro izrazili. Dozvolili smo da izgleda da su nam ga uzeli isto. Subjektivni osećaj nemoći prisutan je kod svakog zaposlenog u školama. Učenici ne vide smisao i opravdanost postojanja škole.
Nastavnici ne vide smisao truda, koji ulažu u nastavni i vaspitni proces. Vaspitanje se iz porodice preselilo na neko drugo mesto. Škola to, nažalost, nije. Obrazovanje je u Srbiji centralizovano i administrativno uređeno. Narušeni su odnosi svih aktera u obrazovanju, dece, roditelja i nastavnika.
Na nivou društva postoji samo privid konsenzusa da nam je obrazovanje važno. U stvarnosti nema ni obrazovanja, a ni vaspitanja, već dugi niz godina.
Dobili smo nove Protokole. Protokoli do sitnih koraka predviđaju šta i na koji način uraditi i kako napisati u slučaju nasilja ili krizne situacije, koje smo nažalost imali pre godinu dana. Svi naši napori u školama svode se na višesatne i učestale sastanke Tima za prevenciju nasilja, Planove pojačanog vaspitno disciplinskog rada, izrečene mere… i ništa.
Sve naše priče se završavaju kao u lošoj bajci, a prijavili smo slučaj MUP-u ili Centru za socijalni rad. Tu se bajka završava. U praksi je važno da škola proceduralno i administrativno uradi sve što je njoj u opisu administrativnih delatnosti i što je
prividno nazvano autonomija škole. Neretko se nasilje i zataškava da školi, čitaj direktoru, ne bi bio narušen ugled. Nasilje u školama trpe deca i nastavnici.
U lancu nasilja koju započinju deca prvi na udaru su nastavnici u školama. Prvi smo na udaru i roditeljima, koji još u predškolskom ne mogu svojoj deci ništa, što i otvoreno priznaju u retkim iskrenim razgovorima sa nastavnicima od kojih očekuju čudo. Ta deca žive, a mi radimo u atmosferi u kojoj bi se i dve orlove glave na istom telu potukle, kad bi sa slike grba izletele.
Nismo mi nastavnici. Zaboravili smo u decenijama koje su iza nas da smo profesori.
Profesor ne može da okrene glavu na drugu stranu dok mu tuku kolegu. Profesor ne sklanja pogled kad mu rezbare po klupama pretnje smrću ili ga verbalno napadaju učenici, roditelji ili nadležni državni činovnici.
Državo i nečinjenje je nasilje!
Potrebno je vratiti pravednost u sistem. Ovako, ili ugasite škole i prekinite da prodajete iluziju da škole postoje, ili dajte profesorima ovlašćenja da mogu da rade svoj posao.
U četvrtak ćete nas prebrojavati, direktori će se hvaliti kakao „njihove“ škole rade, a neki među nama će i raditi. Ne raduj se, državo. Ako ti se učini da nas je malo, ti što u četvrtak izađu ispred Skupštine Republike Srbije to su ti svi profesori koje ova država ima. Ako nas je malo, kakva si ti država, koja je ubila svoje profesore?
Ako po nekom zakonu treba da nam uzmete dnevnicu, bolje da nam „pukne“ dnevnica, nego
da nam pukne glava!