Utemeljivanje radnog vaspitanja, kao osnove za poštovanje roditelja

jun 14, 2014

„Ako što pre sa detetom postupate, kao sa zrelim čovekom, utoliko će ono to pre i biti, a ako ga uvedete kadkad u ozbiljne razgovore sa sobom, vi ćete neosetno podići njegov duh iznad običnih detinjih zabava.“ – Džon Lok

prava-deteta

 

Kada govorimo o vaspitanju uopšte, nikako ne smemo, da taj proces posmatramo jednostrano, od roditelja ka deci, već na način da smo svi učesnici, koji podjednako doprinose. Ono što mi odrasli vidimo kao važno tokom razvoja detinje ličnosti, neophodno je da i oni to razumeju na sebi svojstven način, ali sa istom suštinom – mi pomažemo u tome, razume se. Deluje da nije jednostavno, međutim, dovoljno je sopstveno čedo posmatrati kao ličnost i kao zrelu osobu i tako postaviti stvari u ravan, gde dete izgrađuje samopoštovanje, pa samim tim i poštovanje za starije.

Svi mi imamo obaveze – nešto radimo, stvaramo… Deca to vrlo često ne vide, jer mi dosta toga radimo van kuće, ne govorimo sa mlađima o tome šta su naše aktivnosti, donosimo neka dobra u svoj dom, npr. novac i ne razmišljamo o tome, da malena bića nemaju svest o našem trudu, pa ni mogućnost da na pravi način poštuju naš rad, a i nas same u dovoljnoj meri. Kako se odupreti ovim navikama?

Najpre možemo podsticati razgovore o poslu, o aktivnostima, koje smo svi imali u toku dana, nedelje…zatim, kada se nađemo u situaciji da dete pita, „Šta to radiš, šta čitaš, o čemu govoriš?“, nikako ne treba da kažemo da to nije za njega, da neće razumeti, jer je malo, već treba odgovoriti primereno uzrastu, kako bi mališan osetio i važnost onoga, što mi činimo, ali i značaj sopstvene ličnosti u okviru porodice. Često čujemo, da je dobro dete vaspitavati i kroz igru, mada svesni toga da pretežno igra biva, samo radi igre – pokušajmo da ovo ponekad i promenimo i da kroz igru decu uključimo u rad, u rešavanje problema, jednostavno stavimo ih u ulogu da o nečemu moraju brinuti, odlučivati, da zbog nečeg i nekoga treba nešto da urade, kako bi osetili ozbiljnost roditeljskog angažovanja oko svega – iz ovakvih situacija proizilazi poštovanje! Slobodno pokušajmo da ispred dece govorimo i o poslovima i o brigama. To može izmamiti i osećanja, ali i predloge za rešavanje teskobne situacije. Ako prihvatamo dečje predloge i rešenja, bar ponekad, oni će osetiti da su poštovani, samim tim će pokazivati da cene one, koji o njima brinu.

 Dakle, nema univerzalnih recepata za ukazivanje potrebe o poštovanju rada i truda, ali ono što je bolje od bilo kakvog uputstva je da postanemo svesni potreba svakog bića, ma koliko ono bilo mlado ili staro. Svest o tome se stiče i razvija, kroz doživljeno, kroz odnose prema drugima, suživot sa porodicom, kroz saobražavanje onih koji su bliski, ali kroz rad, doprinos za druge, zadovoljstvo i pohvalu za uspešno obavljen posao se najbolje utemeljuje vrlina uvažavanja tuđih postignuća.

Moram se osvrnuti kritički na načine vaspitanja, koje roditelji koriste, a možda nesvesno ugrožavaju sami sebe u sadašnjosti, a maleno stvorenje za budućnost. Pomenuto vrlo dobro analizira ruski pedagog – Makarenko, te ukazuje na postavljanje tzv. „lažnih autoriteta“. Evo nekih određenja:

-Autoritet ugnjetavanja, gde se zapažaju samo prisila i naredbe, bez preteranog objašnjavanja deci, što može izazvati samo patnju i strah, ne i poštovanje.

Potvrdu, da autoritet ugnjetavanja ne može uroditi plodom, nalazimo i kod Bernarda Rasela, koji kaže, „Do šeste godine života, moralno vaspitanje bi već trebalo da bude skoro završeno, tj. ostale vrline koje se budu tražile u kasnijim godinama, dečak ili devojčica treba da razviju spontano, kao rezultat već postojećih dobrih navika i ambicija, koje su već podstaknute. “ Tako da ako roditelj koristi prisilu bez objašnjenja, dete neće moći da razume suštinu važnosti sopstvenog angažovanja, već će sve raditi iz straha, da ne bude kažnjeno i neće razviti osećaj za suštinu moralnosti.

-Vaspitanje na „odstojanju“. Neki roditelji smatraju da sa decom ne treba uopšte mnogo razgovarati, ali tada se mlad čovek oseća zapostavljenim, bez potrebe da posebno brine o roditeljima.

-Dobro poznate „tehnike“ vaspitanja uslovljavanjem nečim materijalnim ili ljubavlju od strane odraslih, ponovo ne mogu razviti osećanje pravog doživljaja poštovanja, niti kvalitetnog vaspitanja – ovo je samo privremena mera za „mir u kući“…

Nije lako, kada se možda prepoznamo u svemu navedenom, ali to nije razlog za posustajanje, to je razlog više da počnemo kvalitetno osmišljavati svoje i dečje vreme. Zabluda je da je dovoljno samo provoditi vreme sa najmlađima – naravno da nas takav kvantitet neće učiniti dobrim roditeljima, stoga se potrudimo da onoliko vremena, koliko nam je na raspolaganju, učinimo smislenim, radnim, konstruktivnim i podsticajnim.

Ponovo želim napomenuti, da ni svaki rad, koji je sam sebi svrha, nije od pomoći i ne sme se desiti da uposlenje u koje su deca uključena, prođe bez objašnjavanja, uzajamnog pomaganja, traženja smisla, igre kroz rad i rada kroz igru. Samo kada u procesima rada, prenosimo drugima značaj urađenog, ali i svest o tome koliko su oni bitni u tom procesu, koliko su doprineli da drugi budu srećni, možemo očekivati zadovoljstvo posle obavljenog i poštovanje, kao i razumevanje tuđeg zalaganja.

Razuverimo najpre sami sebe, da je dečji rad (primeren uzrastu), izrabljivanje. Prestanimo da se plašimo da nas deca neće voleti, ako ih uključujemo u rad, rešavanje problema…zatim počnimo sa punom odgovornošću da tražimo mogućnosti, uz pomoć kojih će deca iskazivati svoju radoznalost, želju za potvrđivanjem, iskonsku potrebu za usmeravanjem energije u kreativnost…

Pokažimo osobama, koje se tek formiraju da oni mogu mnogo, da je značajno sve što urade, za okolinu, roditelje, druga; probudimo im osećaj uspeha i zadovoljstva, nudimo im metode za sve ovo, a obavezno sve to na detinji način, ne posustajmo nad činjenicom da imamo više godina od mališana, koji nas svojim umećem, mogu podstaći i naučiti nas, kako da posmatramo život i rad. Kroz rad podižimo mlade naraštaje, sa strpljenjem za njihovu nespretnost, ali i sa ushićenjem oko njihove radoznalosti i želje za potvrđivanjem!

Autor. Biljana Milenković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama