Тог јутра смо ишли на станицу троле, а пролазници се се, као по команди, сви тронуто осмехивали. Мој син је био истински џентлмен: држао је маму за руку и не само да није покушавао да се отргне негде или да нешто измоли, ходао је бодро и храбро, забављајући „даму“ разговором о боји аутомобила који пролазе. Мангуп још није имао три године тако да ово понашање није могло да не изазове дивљење људи око нас и „дозвољену“ гордости мајке, то јест, мене… Поред нас, држећи се за руке, корачале су две мале госпођице од пет и шест година, тихо певале песмицу коју су саме смислиле и тиме додавале идилични тон нашем пејзажу.
Следећег дана смо ишли скоро истом трасом водећи сестре на базен и подсећали на јунаке из цртаћа „Мајмунчићи, напред!“ Ћерке су се гласно свађале (на граници туче) ко први може мами да постави питање од животне важности. Мама је вукла јучерашњег „џентлмена“ који је био испрљан до појаса и мало изнад. Каваљер се драо из све снаге, покушавао да се окрене и у знак протеста подизао ноге, трудећи се да не падне тек тако, већ право у каљугу. Ја, без и најмање могућности да ослободим макар једну руку да поправим капу и косу, подсећала сам на градског лудака са стажем.
Како се каже, то није био наш дан, јер док сам их једва довлачила до базена, имала сам ту „срећу“ да видим како је средња ћерка, која се иначе потпуно навикла да се сама пресвлачи, изненада заборавила на пристојност и купаћи костим и почела да се шета боса у гаћама због чега је мама добила придику од запослене у гардероби. Старија, дете потпуно „одрасло“ је изненада уместо „Добар дан“, радосно, да се цела хала орила учитељу викнула „Ћаооо!“… На даље се већ нисам ни трудила да памтим ради чувања остатака психичког здравља…
Мислим да су многим мамама познате сличне „клацкалице“: сада си читавих пола сата мајка идеалних анђелчића, која примаш похвале, подршку и осмехе људи око тебе. А већ сутра више не знаш где да нестанеш од срамоте због својих дивљих и некултурних потомака.
Када увече, ставивши клинчадију у кревет, гледајући у једну тачку, почну да ти се роје мисли и тада можеш да нађеш узрок скоро за све.
Скоро све је у дечијем понашању објашњиво са тачке гледишта дечије психологије. Или је мама исувише дуго разговарала телефоном не одговарајући на питања деце чиме је изазвала велику фрустрацију радозналих чеда и зато… Тамо је дете пропустило мноштво часова, одвикло се просто и зато… Или се малишан просто уморио, хтео да пије воду и није могао да жури маминим темпом и зато…
Такви покушаји да се поразмисли су, генерално гледано, наравно, корисни – омогућавају да се убудуће припремиш: да понесеш термос са топлим чајем у шетњу, да ходаш спорије, да одговараш на питања, да претходно подсетиш на правила пристојности, да ништа не забрањујеш тек тако, без објашњења – и на тај начин постигнеш потпуно прихватљиво понашање чак и од најмлађе и несвесне деце.
Међутим, без обзира на то, постоје тренуци када је дечије понашање потпуно „подношљиво“, како се шали наш тата, попут урагана. У таквим треницима ми се чини да није потребно јести себе сувишком психолошке теорије. Потребно је очигледно из срца једноставно рећи: „Добро ми је што си ме смирио!“(Пс. 119:71) Истина, јако је тешко сетити се тога када ти је у глави једна једина жеља – да их по кратком поступку доведеш у ред…
Зато и периодично управо преко деце добијамо „пилуле против гордости“, и још какве! Деца нас понекад тако „смиравају“ како нисте могле ни да сањате пре удаје… А затим и теше, равнотеже ради. И поново смиравају, и тако без краја.
Ово, наравно, није повод да одмахнемо руком на педагошке нијансе, међутим, није потребно исувише много наде полагати на њих. Ту је као и обично: ради шта треба да радиш, а испашће свеједно „као и увек“, зато што ти радиш, ти још ниси Светитељ, још си потпуно земаљски човек са недостацима и твоја деца – колико год добра – такође ће да одрасту са недостацима.
Добро је ако то нису неки много страшни недостаци. И цео живот ћеш се „клацкати на клацкалици“: час радовати за дете, час нервирати… Смиравати се уопште, да бисмо се ипак спасиле „рађањем деце“. (1 Тим. 2:15)
Мој муж ме у сличним ситуацијама теши и овако: „Радуј се што те они већ сада смиравају. Горе је ако се целог њиховог детињства будеш гордила, а затим одрасту ТАКВИ и ТАКО те смире!“
И заиста је тако. Кад би постојала још и гаранција да неће у сваком случају као резултат дугогодишњег „смирења“ одрасти ТАКВИ. Али опет, да имамо гаранцију, већ бисмо поступили као онај богаташ који је одлучио да се не моли, већ да се „весели“, сматрајући своју будућност решеном и апсолутно осигураном…
Утешила сам вас, зар не?
Аутор: Елена Фетисова, супруга руског свештеника
Превод за ПравославниРодитељ.орг: Станоје Станковић