Tog jutra smo išli na stanicu trole, a prolaznici se se, kao po komandi, svi tronuto osmehivali. Moj sin je bio istinski džentlmen: držao je mamu za ruku i ne samo da nije pokušavao da se otrgne negde ili da nešto izmoli, hodao je bodro i hrabro, zabavljajući „damu“ razgovorom o boji automobila koji prolaze. Mangup još nije imao tri godine tako da ovo ponašanje nije moglo da ne izazove divljenje ljudi oko nas i „dozvoljenu“ gordosti majke, to jest, mene… Pored nas, držeći se za ruke, koračale su dve male gospođice od pet i šest godina, tiho pevale pesmicu koju su same smislile i time dodavale idilični ton našem pejzažu.
Sledećeg dana smo išli skoro istom trasom vodeći sestre na bazen i podsećali na junake iz crtaća „Majmunčići, napred!“ Ćerke su se glasno svađale (na granici tuče) ko prvi može mami da postavi pitanje od životne važnosti. Mama je vukla jučerašnjeg „džentlmena“ koji je bio isprljan do pojasa i malo iznad. Kavaljer se drao iz sve snage, pokušavao da se okrene i u znak protesta podizao noge, trudeći se da ne padne tek tako, već pravo u kaljugu. Ja, bez i najmanje mogućnosti da oslobodim makar jednu ruku da popravim kapu i kosu, podsećala sam na gradskog ludaka sa stažem.
Kako se kaže, to nije bio naš dan, jer dok sam ih jedva dovlačila do bazena, imala sam tu „sreću“ da vidim kako je srednja ćerka, koja se inače potpuno navikla da se sama presvlači, iznenada zaboravila na pristojnost i kupaći kostim i počela da se šeta bosa u gaćama zbog čega je mama dobila pridiku od zaposlene u garderobi. Starija, dete potpuno „odraslo“ je iznenada umesto „Dobar dan“, radosno, da se cela hala orila učitelju viknula „Ćaooo!“… Na dalje se već nisam ni trudila da pamtim radi čuvanja ostataka psihičkog zdravlja…
Mislim da su mnogim mamama poznate slične „klackalice“: sada si čitavih pola sata majka idealnih anđelčića, koja primaš pohvale, podršku i osmehe ljudi oko tebe. A već sutra više ne znaš gde da nestaneš od sramote zbog svojih divljih i nekulturnih potomaka.
Kada uveče, stavivši klinčadiju u krevet, gledajući u jednu tačku, počnu da ti se roje misli i tada možeš da nađeš uzrok skoro za sve.
Skoro sve je u dečijem ponašanju objašnjivo sa tačke gledišta dečije psihologije. Ili je mama isuviše dugo razgovarala telefonom ne odgovarajući na pitanja dece čime je izazvala veliku frustraciju radoznalih čeda i zato… Tamo je dete propustilo mnoštvo časova, odviklo se prosto i zato… Ili se mališan prosto umorio, hteo da pije vodu i nije mogao da žuri maminim tempom i zato…
Takvi pokušaji da se porazmisli su, generalno gledano, naravno, korisni – omogućavaju da se ubuduće pripremiš: da poneseš termos sa toplim čajem u šetnju, da hodaš sporije, da odgovaraš na pitanja, da prethodno podsetiš na pravila pristojnosti, da ništa ne zabranjuješ tek tako, bez objašnjenja – i na taj način postigneš potpuno prihvatljivo ponašanje čak i od najmlađe i nesvesne dece.
Međutim, bez obzira na to, postoje trenuci kada je dečije ponašanje potpuno „podnošljivo“, kako se šali naš tata, poput uragana. U takvim trenicima mi se čini da nije potrebno jesti sebe suviškom psihološke teorije. Potrebno je očigledno iz srca jednostavno reći: „Dobro mi je što si me smirio!“(Ps. 119:71) Istina, jako je teško setiti se toga kada ti je u glavi jedna jedina želja – da ih po kratkom postupku dovedeš u red…
Zato i periodično upravo preko dece dobijamo „pilule protiv gordosti“, i još kakve! Deca nas ponekad tako „smiravaju“ kako niste mogle ni da sanjate pre udaje… A zatim i teše, ravnoteže radi. I ponovo smiravaju, i tako bez kraja.
Ovo, naravno, nije povod da odmahnemo rukom na pedagoške nijanse, međutim, nije potrebno isuviše mnogo nade polagati na njih. Tu je kao i obično: radi šta treba da radiš, a ispašće svejedno „kao i uvek“, zato što ti radiš, ti još nisi Svetitelj, još si potpuno zemaljski čovek sa nedostacima i tvoja deca – koliko god dobra – takođe će da odrastu sa nedostacima.
Dobro je ako to nisu neki mnogo strašni nedostaci. I ceo život ćeš se „klackati na klackalici“: čas radovati za dete, čas nervirati… Smiravati se uopšte, da bismo se ipak spasile „rađanjem dece“. (1 Tim. 2:15)
Moj muž me u sličnim situacijama teši i ovako: „Raduj se što te oni već sada smiravaju. Gore je ako se celog njihovog detinjstva budeš gordila, a zatim odrastu TAKVI i TAKO te smire!“
I zaista je tako. Kad bi postojala još i garancija da neće u svakom slučaju kao rezultat dugogodišnjeg „smirenja“ odrasti TAKVI. Ali opet, da imamo garanciju, već bismo postupili kao onaj bogataš koji je odlučio da se ne moli, već da se „veseli“, smatrajući svoju budućnost rešenom i apsolutno osiguranom…
Utešila sam vas, zar ne?
Autor: Elena Fetisova, supruga ruskog sveštenika
Prevod za PravoslavniRoditelj.org: Stanoje Stanković